Виртуелна Галерија Завичајног музеја Јагодина
Аутор изложбе: Јасмина Трајков
У Збирци предмета од стакла чувају се стаклени предмети који су били у употреби у јагодинским кућама од краја 19. до средине 20. века, као и различита стаклена амбалажа међу којом се посебно издвајају боце за пиво са ознаком јагодинске пиваре Михаила Косовљанина и апотекарске боце из апотека у Јагодини и Свилајнцу које су радиле у периоду између два светска рата, као и стакло коришћено у угоститељским објектима.
Најновија истраживања променила су датирање већег броја предмета из ове збирке, односно њихову атрибуцију, тако да је највероватније да у збирци немамо предмете произведене у стаклари Аврама Петронијевића. Међутим, са теренских истраживања донет је налаз стаклених уломака, стаклене масе и делова зидане пећи пронађених у селу Мишевић, на локацији на којој се некада простирала Петронијевићева стаклара. Ови налази су вредно сведочанство о производњи стакла у овој фабрици.
Најзначајнији предмети из збирке свакако су они који су израђени у стаклари Нацка Јанковића, док највећи део стакла у збирци чини увозно стакло, највише аустроугарско, као и стаклени предмети произведени у Српској фабрици стакла у Параћину.
Виртуелна изложба
Оживљавање српске производње стакла дошло је тек после доношења Закона о потпомагању домаће индустрије из 1873. године. Дозволу за основање нове фабрике стакла у Јагодини добио је 1879. године Јулије Бозитовац. Фабрика се налазила на крају Левачке чаршије, на старом друму према Крагујевцу. Указом кнеза Милана Обреновића од 7. августа 1879. године Бозитовцу је, осим да отпочне са радом и да експлоатише сировине, дозвољено и да у року од 10 година може да увезе из иностранства машине, делове машина, справе и оруђа, као и други материјал за израду стакла без плаћања царине и такси.
О Јулију Бозитовцу се не зна много. Био је Србин из Пеште, послован човек који се од шездесетих до деведесетих година 19. века бавио различитим пословима, пре свега трговином. Увозио је робу из иностранства и могуће да је радио и као лиферант српског двора.
У фабрици стакла Јулија Бозитовца стакло је израђивано од разбијеног стакла са додатком соде. Према писању ондашње штампе „г. Бозитовац је имао рачун да ће израђивањем продуката од просте (зеленкасте) масе моћи савршено да побије конкуренцију страног увоза, ма и поред данашње царинске тарифе. Међу тим, ако се временом повећа тарифа за финије артикле, или ако буде довољно наруџбине за ове, биће у стању, да и овакове израђује.“ У овом тексту се сазнаје и да су радници у стаклари „наши суплеменици– Словинци а помажу им и наши људи. Шегрти су махом овдашњи дечаци, који се веома марљиво труде да изуче посао. Овоме иде на рачун и необично старање г. Бозитовца, да се домаћи синови изуче овом тако важном послу.“ Исти новинар је закључио да „сасвим отворено и са потпуним уверењем тврдимо да продукти ове фабрике и по квалитету а и по народном укусу далеко надмашују страну израду ове врсте“. Фабрика није имала новчаних средстава како би се модернизовала и на тај начин повећала производњу, па је из тих разлога морала да прекине рад.
Стаклару је од Бозитовца почетком осамдесетих година 19. века откупио Нацко Јанковић, трговац из Јагодине, уз придружени капитал свог таста Мике Аранђеловића. Радила је најпре под називом „Нацко Јанковић и компанија“. Мајстори су били Чеси, Словаци, Немци и Словенци. Јанковић и Аранђеловић су раскинули ортаклук 1896. године, па је фабрика тада протоколисана под називом „Нацко Јанковић и син“.
Стаклара се простирала на четири хектара на истој локацији као и фабрика Јулија Бозитовца. Поред саме фабричке зграде са пећима и машинским одељењем, ту су биле и шлајферница и гравирница, два велика магацина, канцеларије, стражара, кантина, месарница, хлебарница и бакалница за потребе радника, штале за коње, шупе за сировине и смештај превозних средстава.
Феликс Каниц је током последње деценије 19. века посетио ову фабрику и оставио запис о томе. Он пише: „Преко каменог моста стигао сам у један конгломерат мањих зграда; у највећој од њих, поред једне куполне пећи са шест огњишта, мађарско–словачки радници дувањем су израђивали најразличитије стакларске производе. На сваком огњишту је запослен по један моделар, један стаклодувач и ученик Србин. У другој кућици налази се с парном машином повезана брусионица, у којој 8 немачких Чеха израђује финију робу: притискаче за писма, октаедре, затим врше матирање, украшавање итд. разних посуда, чинија, лампи итд. Најбољи, већином по поруџбини рађени предмети прелазе у атеље једног немачког сликара, који их украшава златним ивичним линијама, светлуцавим тракама, орнаментима, иницијалима, грбовима, итд. У другим просторијама су токар који израђује калупе од букова дрвета, грнчар који припрема судове за топљење отпорне на ватру и топилац који припрема стаклену масу за најфинију робу. Кварц најбоље врсте, који се овде употребљава, добија се на Белици и одмах се на лицу места меље у прах; једина поташа у Србији производи се за ову фабрику у околним шумама.“.
Током последње деценије 19. века, фабрика је пресељена на нову локацију, близу садашњег аутопута Београд–Ниш, на 800 метара од железничке станице и 100 метара од последњих кућа у граду. Нова локација је износила око два хектара и била je у својини власника. Фабрика је имала једну пећ са осам лонаца. До 1886. године је набављена парна машина за брушење стакла од шест коњских снага, а касније је уведен нови Сименс регенеративни систем пећи која је од тада ложена на угаљ. Производиле су се различите посуде за пиће и храну настале дувањем (у калуп или ручним обликовањем) и пресовањем, затим различите боце и балони, тегови за папир, цилиндри за лампе, медицинско стакло и др. По поруџбини су израђивани и луксузнији производи, као и биљурно стакло. Равно стакло за прозоре није произвођено. Предмети су често декорисани осликавањем, брушењем, матирањем или гравирањем. Фабрика је снабдевала стаклом потрошаче широм Србије, а имала је своја складишта у Београду, Крагујевцу и Нишу, као и у Прилепу и Скопљу.
Квалитет производа фабрике стакла Нацка Јанковића потврдиле су и награде. На Светској изложби у Паризу одржаној 1889. године производи стакларе Нацка Јанковића добили су бронзану медаљу. Признање стаклу из Јагодине додељено је и на изложби у Крушевцу одржаној 14. септембра 1891. године. На овој изложби презентована су природна богатства, народна радиност и индустријски производи овог краја. Јагодинска фабрика стакла је учествовала као гост, а изложени производи су добили похвалу Ⅰ реда.
Производња стакла у фабрици Нацка Јанковића није задовољавала потребе домаћег тржишта, па су се предмети од стакла увозили, што није ишло у прилог српској фабрици. Предузеће је имало финансијских проблема, као и неплаћене дугове према Класној лутрији и Јагодинској штедионици од које је узета новчана позајмица. Фабрика је обуставила производњу 1904. године. Син Нацка Јанковића, Душан обратио се држави за помоћ, али упркос вољи да се сачува једина домаћа фабрика стакла, она је затворена највероватније 1907. године.
Производња стакла у Србији премештена је у Параћин. У овом граду је 1907. године отпочела са радом „Српска фабрика стакла А.Д.“ коју је основало акционарско друштво више београдских трговаца на челу са Миливојем М. Поповићем и Савом В. Савићем.