Пише: Невена Цветковић, виши кустос
Колика је вероватноћа да пронађемо фосилизовани мозак? Невероватно мала! Заправо, ткиво мозга се готово никада не очува у фосилном стању, већ углавном ендокранијални калупи обликовани само под посебним седиментолошким условима. Наиме, након смрти животиње унутрашњи простор лобање понекад може бити испуњен седиментом. Када овај седимент очврсне настаје унутрашњи калуп који представља реплику спољашње грађе мозга. Иако нису савршене копије самог мозга, овакви камени калупи нам пружају основнa знања о његовој величини, облику и организацији. Природни калупи ендокранијалних шупљина, као једини фосилни доказ морфологије мозга, имају кључну улогу у изучавању еволуције мозга и међусобно повезаних чулних способности и понашања давно изумрлих животиња.
Изузетан примерак оваквог „фосилног мозга“ чува се у нашем Музеју скоро седам деценија. Примерак је по много чему јединствен. Шта за сада знамо о њему?
Пронађен је у каменолому мермерног оникса и травертина у Лозовику, највероватније између два светска рата. На истом палеонтолошком налазишту пронађени су и остаци других егзотичних сисара као што су тропрсти коњи (Anchitherium aurelianense), примитивни јелени малог раста (Dicrocerus elegans) и псолики медведи (Hemicyon sansaniensis). Ове врсте сисара биле су широко распрострањене у Европи за време средњег миоцена, пре око 15 милиона година.
Природни ендокранијални калуп је формиран у травертину. Изузетно је очуван, те се може претпоставити да је лобања остала нетакнута дуго након процеса фосилизације и да је највероватније уништена при експлоатацији украсног камена. Причвршћене за седиментни матрикс, остале су очуване само петрозне кости, као најтврђе кости у животињском телу. На основу облика и малих димензија церебрума, као и петрозних костију, закључили смо да је „фосилни мозак“ припадао носорогу.
Примерак из Завичајног Музеја у Јагодини представља најстарији фосилни доказ о изгледу мозга носорога на свету. Има индиција да би се могао довести у везу са средњемиоценском врстом носорога мањег раста Lartetotherium sansaniense, чији је најближи живи сродник суматрански носорог, Dicerorhinus sumatrensis, данас пред изумирањем. Фосилни остаци ове врсте (горња вилица са зубима) код нас пронађени су у селу Позлата, у близини Крушевца.
