Пише: Бранислав Цветковић, музејски саветник
Израз „култура сећања“, стручни термин у друштвеним наукама, као такав користи се тек у новије доба али означава древну праксу одржавања различитих видова комеморисања прошлости ради профилисања колективних идентитета. Ова сложена, специфична обрада историјских наслага стоји у блиској вези с техникама организованог сећања које прецизно објашњава други појам – „измишљање традиције“, јер су многе појаве, за које се мисли да исказују вишевековну традицију, по постанку сасвим нове. Тако је давно показано да нпр. шкотски килтови с развијеном симболиком боја клановских тартана нису средњовековна појава већ плод тежњи шкотског племства у 19. веку, као што ни руских „бабушки“ нема пре краја истог века, нити се тзв. „српска“ шајкача јавља пре ратова из 1870их…
У том смислу, занимљива је једна мапа из нашег Музеја коју је Мирослав Николајевић Штирски, инжењер Министарства Грађевина, урадио 15. априла 1927. ради постављања електричне мреже у Јагодини, тада вароши с око 6000 житеља. Инжењер Штирски био је професор и директор Техничке школе у Новом Саду, где је предавао нацртну геометрију, техничко цртање и физику, као и аутор књиге Електрификација Југославије од 1900. год. до данас (Београд 1946). На мапи су уцртани стари и нови називи улица на основу којих сам, уз допуну с планова старих јагодинских кућа и бројне меморијалне грађе, за овај блог саставио упоредну табелу с називима улица ужег дела града од 19. века до данас, која је колико занимљива, толико поучна и отрежњујућа.
Свега пар улица имало је лепе, бајковите називе (Баштена тј. Баштенска, Цветна), више њих је носило имена по преовлађујућим занатима (Гребенарски сокак и чаршије Табачка, Калајџијска, Папуџијска, Калпакџијска) или радњама, кафанама, објектима и установама (Апотекарска, Џамбасова, Црквена, Џамијска, Општинска, Школска, Пиварска, Кланичка, Судска, Железничка, Гробљанска). Ови ни по чему спорни називи промењени су нажалост већ после 1918. Улицама с називима путних праваца као оријентира (Багрданска, Левачка, Рибарска, Ковачевачка, Крагујевачка, Ракитовска) измењена су имена или локације. Било је улица необичних назива (Пореска, Споредна), а занимљиво је да су постојале чак две Црногорске, прва и друга… Најчешће је мењан назив главне која је имала Горњу и Доњу чаршију, остатке турског дела насеља. Једина улица чији назив није мењан је Карађорђева, али су зато мењани и њен правац и дужина. Потпуно су нестале и Циганска и Цинцарска, мада данас постоји Јерменска (?), као што су избрисана и сећања на Јована Косовљанина, Степу Степановића, Милана Пироћанца и Томаша Масарика, док постоје улице с именима ликова из народне поезије (нпр. Југ Богдан), за кога се, без икакве научне основе, тврди да је историјски кнез Вратко (и то још Немањић!), који је наводно био отац кнегиње Милице. Садашња Југ Богданова улица, раније Штросмајерова, била је пре 1914. Џамијска улица јер је водила ка џамији која се пре рушења налазила поред пруге. Најзад, данашња улица М. Горког, некада Џамбасова по Џамбас кафани, између 1929. и 1941. носила је име по нобеловцу Аристиду Бријану (1862-1932), премијеру Француске у чак 11 мандата, који је с Американцем Френком Б. Келогом (1856-1937) био аутор веома амбициозног светског споразума да се анулира рат као средство у међународним односима.
