Пишe: Јасмина Трајков, музејски саветник
Током обиласка наших суграђана који у власништву поседују дела Илије Вукићевића, чију изложбу отварамо ускоро, поново смо били гости љубазне госпође Душице Милачић и њеног супруга Томе. Први пут смо у посети овом брачном пару били 2022. године када смо на поклон добили ручне радове Радмиле Рајковић, рођене Миљковић, мајке госпође Душице и сестре јагодинске народне хероине Раде Миљковиић, о чијој смо трагичној судбини већ писали.
Након што смо фотографисали Икине слике које поседује породица Милачић и договорили њихово излагање на наступајућој изложби, поклонили смо нашим домаћинима ново издање нашег музеја „Стакло из збирке Завичајног музеја Јагодина“. Након што је прегледала публикацију, госпођа Душица је одлучила да нам поклони чаше које се већ више од три четврт века налазе у њиховој кући. Тако је музејска збирка обогаћена за још седам предмета од којих се посебно издвајау четири чаше произведене у Српској фабрици стакла у Параћину. Реч је о кригли од пресованог безбојног стакла израђеној у периоду од 1930. до 1960. године и тзв. „дечјој чаши“ са представом Индијанаца коју је параћинска стаклара производила у периоду од 1935. до 1960. године.
Највреднији предмети у оквиру овог поклона јесу две чаше које су припадале Радмили Рајковић и добијене су као свадбени поклон на њеном венчању 1939. године. Прва чаша је израђена од танког безбојног стакла са богатим гравираним флоралним украсом и гравираним натписом: Мит. П. Андрејић. Друга чаша је такође израђена од безбојног стакла. Обојена је бледо зеленом бојом. У горњем делу између две танке црне линије осликан је фриз од зелених цветова са белим латицама и црном гранчицом, на којој су по два зелена листића горе и доле. Обе су рад Српске фабрике стакла из периода 1920–1935, а гравирана чаша има и додатну вредност као уникатни производ, јер је гравирана декорација изведена по наруџбини поручиоца.
Подсећања ради, Радмила Рајковић је рођена 1918. године у селу Белица код Јагодине. Од 1939. године је живела у Београду где се удала и радила у фабрици чарапа „Моравија“. У Београду је била активни учесник радничког покрета Београда. Као члан Комунистичке партије учествовала је у акцији паљења гараже „Форд“, јула 1941. године. Откривена је и ухапшена 5. септембра 1941. године. Провела је четрдесет дана у Специјалној полицији Управе града Београда, где је саслушавана и мучена, а потом је 15. октобра упућена у логор на Бањици. У време хапшења Радмила је била у другом стању, па је у логору, упркос мучењу и свим недаћама, родила ћерку Душицу. Убрзо након порођаја, дете јој је одузето и послато у сиротиште, а потом предато Радмилиној мајци. Прозвана је за стрељање 11. септембра 1944. године.
Најтоплије се захваљујемо Душици и Томи Милачић на љубазности, сарадњи и поклонима које су дали Музеју. Предмети које је Радмила израдила у логору и наменила члановима своје породице и чаше, део њеног свадбеног поклона, биће сачуване и приказиване генерацијама садашњим и будућим, чиме ће се чувати сећање на Радмилу, одважну младу жену чији се живот трагично завршио, али и на њену ћерку која је захваљујући мајчиној љубави и пожртвованости, преживела и данас има своју децу и унуке.
