Пише: Бранислав Цветковић, музејски саветник
Некада давно, путовања су била лакша јер нису постојале чврсте границе, гранични прелази, визни режими и путне исправе у данашњем смислу, а кључни разлог поред трговине била су ходочашћа. Хаџилуци су практиковани у свим религијама па међу њима нема битних разлика, о чему сведоче „Свети пут“ између Атине и Елеусине, најстарији остатак ходочашћа из Антике, или пак мрежа путева „Ел Камино“ на Западу Европе који воде у галицијску Компостелу. Овакав вид верског туризма био је уносан бизнис тада, као што је то и данас случај. Посету „светим местима“ пратили су особени сувенири у облику евлогија, реликвијара, филактерија, брандеа, ампула с миром, беџева и пекторала…
Наш музеј поседује вредан примерак ове врсте, позновизантијску ампулу од олова (13–15. век), из базилике Светог Димитрија Мироточивог, најпоштованијег хришћанског култног места Солуна. Реч је о случајном налазу из села Белушића из 1993. године. Припадала је или неком поклонику који ју је донео из Солуна или пак неком Грку који ју је изгубио у овом крају. У нашој земљи постоји мало сличних ампула, две су у кивоту краља Стефана Дечанског, пар су из Митровице, ампула са Сталаћа чува се у крушевачком музеју, а уз нашу постоји и фрагмент једне с археолошких ископавања на Расу, као и једна откопана у Студеници. Нешто више примерака има у збиркама у Бугарској, Грчкој и Русији док се у Западној Европи зна само за четири, две у Британском музеју у Лондону и по једна у париском Лувру и италијанском граду Сасоферато. Наш примерак је без аналогија због јединственог калупа, због чега је од непроцењиве вредности.
Средњовековне ампуле биле су малих димензија, увек пљоснатог облика са алкама да би се носиле о врату, како то показује зидна слика из 10. века с фигуром пустињака Арона из нубијске цркве у Фарасу. Често су с обе стране имале представе с натписима. Могле су бити од керамике, као египатске из светилишта Светог Мине које на телу имају фронталне фигуре свеца између две камиле. Оне из Свете Земље биле су и од посребрених легура са вишефигуралним представама у рељефу. За разлику од ових ампула из периода 4. до 7. века, које због тога имају класицистички изведене сцене и фигуре, оне из позног средњег века садрже грубе, линеарне представе. Такве су и солунске, с једне стране имају попрсје Светог Димитрија а с друге неког од солунских светитеља, Теодору, Давида, Нестора или Лупа. Ти допојасни прикази у медаљонима уоквирени су тракастим украсима као ореолом или мандорлом, знацима божанске енергије светитеља.
Ампуле су заправо биле реципијенти, у њима се налазио увек некакав флуид, течност са „светог места“, освећена вода, уље, миро или као у случају солунских литрон, мешавина земље и крви свеца који није имао праве мошти већ се поштовало његово гробно место. Стога су ампуле биле не само сувенири с поклоничке посете Солуну већ амајлије ношене око врата и на грудима. Да је веровање у њихову делотворност било широко потврђује то да су све познате ампуле из музејских збирки отворене а њихов садржај искоришћен.
