ЈАГОДИНСКИ ФОТОГРАФИ: Борис Аиро (1963)

Иако је први фотоапарат добио у седмој години, Борис Аиро је тек крајем треће деценије живота одлучио да фотографију од хобија претвори у професију и то након пресељења у Немачку. У Келну се запослио као асистент за индустријску и продукт фотографију у Школи за фотографију, паралелно похађајући и наставу. Школовање је завршио 1994. године и стекао звање професионалног фотографа. Пар година је био заокупљен идејом да се посвети рекламној фотографији али га је почетак рада на Универзитетској клиници у Бону усмерио, професионално, ка научној фотографији. Почев од 2000. године првенствено се бави спектралном и инфрацрвеном фотографијом у офталмологији. Медицинска фотографија, као део научне фотографије, не дозвољава експериментисање нити креативност, па Аиро потребу да изрази своју креативну страну задовољава бавећи се у слободно време и другом врстом фотографије.

Најпре је дуго година радио студијску акт фотографију и управо је ове радове изложио на првој самосталној изложби отвореној у Културном центру у Јагодини августа 2002. године. Паралелно са овом темом, заинтересовао се за тематику мртве природе и то не случајно. Његова пасија је куповање старих ствари које често, након рестаурације, воли да постави и у свом животном простору. Такође, где год  да се нађе, он сакупља одбачене предмете, затим осушене делове биљака, лобање и кости животиња, препариране инсекте, зарђале делове машина, даске са остацима фарбе, старе тканине, делове намештаја… Те разноврсне предмете, нађене у природи, на бувљој пијаци или „крај пута“ комбинује, слаже и уклапа у ликовне целине и композиције те на тај начин одбаченим предметима даје нове вредности и контекст. Инсценацију својих мртвих природа ради на специфичан начин, организујући делове композиције несвесно и без посебног реда и логике. Распоређивању предмета се враћа неколико пута, а потом приступа снимању које обавља у свом малом студију користећи природно дифузно светло.

Последњу деценију и по Борис Аиро је посебно посвећен пејзажима. Заинтересованост за ову тематику проистекла је из потребе да буде у природи. Фотографисање пејзажа није нимало једноставан процес. Не само што је понекад потребно прећи велике раздаљине да би се стигло до места одабраног за фотографисање, већ често захтева и рад у раним јутарњим или касним вечерњим сатима. Фотографисање такође веома зависи и од временских услова на које се не може утицати, али лепота пејзажне фотографије управо и лежи у тој непредвидљивости природе. Све ово од фотографа тражи дисциплину, претходно планирање и стрпљење. О свом искуству у фотографисању пејзажа Борис Аиро нам је рекао: “Временски распон за јако добар снимак је мали, највише 10 до 15 минута. Често се деси да време није онако каквим сам се надао, да сунца нема, да је баш тог дана, у исто време и управо на најбољем могућем месту неки колега пре мене поставио свој статив и камеру. Сам начин рада ме приморава да свесно радим на композицији снимка, да увек користим цео формат и да ништа не поклањам. Резултат тога је да се са путовања враћам са мање снимака него остали. На крају ми остане највише 5-6 оних добрих. Највише ме привлачи обала Бретање и Нормандије због њене разноликости, због огромне плиме и осеке које доприносе да се и пејзажи потпуно промене, због времена које се тамо мења из сата у сат и због формација облака. Такво небо нисам никада видео на неким другим местима.”

Путујући по Нормандији у потрази за живописним пределима, Борис Аиро, као и многи уметници пре њега, није могао да заобиђе Етрету (Étretat), чувено рибарско сеоце и популарну туристичку дестинацију. Лепота овог места је још од 19. века привлачила писце и уметнике, а инсипирацију су овде проналазили Виктор Иго као и Ги де Мопасан који је ту неко време и живео. Фасцинантне високе беле литице и шљунковиту плажу Етрете су на својим сликама овековечили Курбе, Коро, Дубињи, Матис, Дега, Моне…Западну литицу Falaise d’Aval море је обликовало у велики лук који се наслања на меке кречњачке литице. Уз њега је јединствена стенска формација позната као „Игла“ (L’Aiguille) која се издиже 700 m изнад површине мора. Борис Аиро је доживљај ових природних творевина на свој начин пренео путем фотографије.

У Аировом објективу нашле су се и стеновите обале Бретање, светионици, приморскo месташцe Zoutelande у Холандији, врло популарно код старих холандских сликара због посебних ефеката сунчеве светлости. Најновије фотографије начинио је приликом боравка на Мадери, острву богате природе и прелепих крајолика кога неки називају и „рајем за фотографе“.

На овој виртуелној изложби представљене су Аирове фотографије са темом мртве природе и обалских пејзажа. Међутим, истраживачки дух Бориса Аира не мирује, те се његово интересовање усмерава ка фотографисању напуштених места, врсти фотографије која своје почетке има још у 19. веку, али је у новије време све популарнија. Тема ових фотографије јесу старе и напуштене зграде, структуре или објекти, сви они трагови човечанства који полако пропадају и које природа лагано преузима.

У ишчекивању нове изложбе на којој ће нам се Борис Аиро представити и као урбани истраживач и фотограф, ми му се најтоплије захваљујемо на досадашњој сарадњи и спремности да свој рад презентује на сајту нашег музеја.