Skip to content Skip to footer

Галерија Завичајног музеја Јагодина

ТРАЈАЊЕ ИЗЛОЖБЕ: 16. јул – 8. август 2019.

Ксенија Милићевић је рођена у Јагодини 1992. године. Дипломирала је на Факултету примењених уметности–одсек зидно сликарство у Крагујевцу, у класи професора Јелене Шаленић. На истом факултету завршила је мастер академске студије код професора Слободана Маринковића. Излагала је на више студентских и колективних изложби у Краљеву, Крагујевцу, Јагодини и Београду. Такође је учествовала на више ликовних колонија. Живи и ради у Јагодини.

СА ОТВАРАЊА

ДЕПЛИЈАН ИЗЛОЖБЕ

Снови–комуникација са собом је мастер изложба ликовне уметнице Ксеније Милићевић и уједно њенo прво самостално излагање. Кроз двадесетак слика, чија су тема снови, уметница успоставља специфичну комуникацију са собом, али и са светом око себе. Слика, као визуелна реч, одувек је била моћно средство комуникације. Снови су, такође, слике и то оне које ствара наша подсвест, а изражавају се помоћу симбола. За Ксенију између уметничке слике и сна стоји знак једнакости. Она своје снове материјализује на сликама, a истражујући подсвест и несвесно, открива и ону своју скривену, мрачну страну.

Ксенија Милићевић као основно средство свог изражавања користи контраст. На њеним сликама спајају се светло и тама, сан и јава, реално и надреално, баш као што и у животу постоји вечити дуализам између добра и зла, лепог и ружног, телесног и духовног, живота и смрти…На Ксенијим сликама, “сноликом доживљају стварности”, како их сама дефинише, не предњачи ни једна страна, што она јасно назначава симетријом и уравнотеженим композицијама.

Незаобилазан мотив на сликама ове уметнице јесте шума, односно дрвеће. И шума и дрво носе у себи дуализам. Шума је један од најјачих симбола подсвести. Она нема краја, нема пута, у њој има светла, али има и таме. Дрво је, са друге стране, својим кореном везано за земљу, односно таму, а својом крошњом тежи ка Сунцу, ка светлости. У тој шуми, која оличава чистоту, природу, оно исконско и неокаљано, уметница слика себе. Ту је сигурна, али и заробљена. На путу ка чистини, или како Ксенија каже “Равници”, светлу које се види кроз стабла дрвећа, дакле кроз чин прихватања своје несавршености и оне мрачне стране коју свако од нас има (а Ксенија своју храбро представља на слици “Аутопортрет”), мора се проћи кроз Град греха. То је оно колективно, које постоји у нама паралелно са оним што је лично. Нечистоћи Града, Ксенија супроставља воду, која је приказана директно, али и кроз цурење боје. Вода скида прљавштину, чисти, а симболично из воде се рађа нови човек.

Контраст се на Ксенијиним сликама види и у материјалу који користи и у начину на који се визуелно изражава. Насупрот чистоти и зеленилу шуме коју слика, уметница уводи нестандардне сликарске материјале битумен и бензин. То је асфалт са кога и сама потиче, на коме је учила прве кораке, производ савременог човека који оставља траг у чистоти природе. Ипак, битулит јој омогућава да технички изведе оно што жели. Користећи га, постиже жељену атмосферу, просветљавање, лазуре. Битулит наставља да “ради” и након што уметница заврши свој чин сликања, баш како што и сама природа оставља траг на кори дрвета. Такође, овај материјал јој омогућава да оствари жељене ефекте контраста светла и сенке, потискујући боју у други план. Међутим, иако делују монохроматски, слике рађене битулитом крију у себи обиље тонова и зраче топлином и мистичном атмосфером.

Трансцеденталност Ксенија потенцира и коришћењем плексигласа као подлоге на којој слика. Он је прозрачан, па док слика, она, стварно и симболично, види свет иза своје слике. Он негира границе и баријере, а његова глатка површина омогућава лакше цурење боје, којом се потенцира флуидност слике. Тиме слика постаје још очигледније блиска сну који је и сам флуидан, без ограничења, нешто што је иза реалности.

И напокон, дуализам се у Ксенијином раду види и у начину њеног визуелног изражавања. У зависности од свог унутрашњег нагона који је покреће на стваралаштво, она ради инстиктивно и несвесно и тада настају апстрактне или полуапстрактне композиције које одликује наглашена експресивност. Са друге стране, она не напушта фигурацију и ствара слике пуне метафизичке атмосфере и снажне симболике.

Ксенијине слике су мрачне, хладне и песимистичне само на први поглед. Њихова је порука, заправо, оптимистична и пуна наде и алтруизма. Ми јесмо деца града, газимо по асфалту, отуђени смо и заробљени у свом мраку. Међутим, ако се вратимо својој природи и окренемо оној која је око нас, ослободимо страхова и одупремо изазовима који нас вуку у таму, досегнућемо светлост која постоји у свакоме од нас и достићи хармонију са природом. Уметност је та која нам помаже на овом путу, оплемењујући нас и пружајући нам лепоту.

Поставка изложбе