Оснивање и рад Јагодинске пиваре

Почев од средине 19. века, Јагодина полако напушта оријенталне карактеристике и развија се у правцу модерне вароши. Становништво почиње да се бави трговином и занатством, што доприноси интензивном развоју привредног живота у граду. Јагодина средином 19. века, уз Београд и Шабац, постаје једно од најјачих трговачких средишта у Србији. Финансијски ојачао, почиње да се издваја слој богатих трговачких и занатлијских породица које су постале носиоци привредног и културног живота града.

Околина Јагодине пружала је повољне могућности за гајење јечма. Такође, постојала је јефтина радна снага, као и добра комуникација за транспорт и трговину. То су били довољни подстицаји Филипу Станковићу, марвеном трговцу из Смедерева да 1852. године у Јагодини оснује пивару. На основу огласа објављеног у „Српским новинама“ сазнаје се да је ова фабрика отпочела са радом почетком децембра месеца 1852. године. У прво време је сав посао у пивари обављан ручно. Радило је свега пет до шест неквалификованих радника. За уско стручне послове ангажовани су мајстори из других земаља, најпре Немци, а потом Чеси.

С обзиром на то да је у почетку био противник Уставобранитеља и кнеза Александра Карађорђевића, који је у то време био на власти у Србији, Станковић је уживао велико поверење кнеза Милоша Обреновића. Међутим, због умешаности у антиобреновићевску заверу и припрему атентата на кнеза Михаила 1868, осуђен је на двадесет година робије. Тиме је истакнуто место у даљем развоју пиваре припало Јовану Николићу (1818 – 1882), који је био значајна личност не само у животу ондашње Јагодине, већ и Кнежевине Србије. Он је од 1864. године био арендатор пиваре, а после хапшења Филипа Станковића, откупио је фабрику и постао њен једини власник.

Јован Николић је рођен на Косову и Метохији у месту Бинач код Косовске Витине, а још као дечак се доселио у Јагодину. Памтећи своје порекло, надимак Косовљанин почео је да употребљава као презиме. Средином 19. века, бавећи се трговином стоке, постао је један од најбогатијих грађана Јагодине. Био је политички активан, а такође је био ангажован у друштвеном и културном животу града. Женио се два пута. У првом браку имао је тринаесторо деце, а у другом два сина који су умрли веома млади, као и већина деце из првог брака.

Технологија у производњи пива Јагодинске пиваре није се променила ни након што је преузео Јован Косовљанин. Пиво се кувало на ватри у отвореном казану мале запремине, а мешано је дрвеним лопатама. Кувано пиво се потом смештало у квасне подруме, тзв. подруме за превирање. Продаја и потрошња пива у прво време су биле ограничене само на јагодински крај, услед неразвијеног саобраћаја.

Јованов син из првог брака Михаило (1862 – 1925) је, након очеве смрти, од скромне занатске радионице Пивару развио у модерну индустрију. Он је 1891. године постао њен једини власник. Михајло Косовљанин се школовао како би могао да управља Пиваром. Након што је у родном месту завршио основну школу и гимназију, даље школовање је наставио у иностранству. Прво је завршио трговачку школу у Будимпешти, а потом је дипломирао на Пиварској академији у Медлингу крај Беча. Као ванредни слушалац завршио је и хемијску технологију на Полтехници у Прагу. У Пешти је упознао Калиопу Арменули са којом се оженио 1888. године. У овом браку је рођено троје деце син Јован и ћерке Даница и Јелена. Даница се удала за Марка Ђорђевића, јагодинског банкара, власника Јагодинске штедионице, која ће касније постати један од акционара Пиваре. Михило Косовљанин је био близак пријатељ Николе Пашића, председника Радикалне странке, чији је угледни члан и сам био. Три пута је биран за народног посланика вароши Јагодине, а четири пута за посланика као носилац листе Радиклане странке за Округ моравски. Био је и дугогодишњи председник Црвеног крста и члан многих хуманитарних удружења. Одликован је Таковским крстом 5. степена и орденом Белог орла 5. степена. Уважавао га је и краљ Петар I  Карађорђевић, који је два пута гостовао у његовој кући.

По повратку са школовања, Михаило Косовљанин је стечена искуства и знања применио и у раду своје фабрике. Технички и технолошки је осавременио производњу пива. Кување пива на ватри замењено је набавком парне машине 1894. године. Дрвене каце за превирање пива замењене су бетонским, обложеним алуминијумским лимом или смоластом масом. Уведен је у употребу нови тријер за пречишћавање јечма, а мешање је постало машинско. Пивара Михаила Косовљанина је производила три врсте пива: бело „Моравац“ пиво, црно „Косово“ пиво и „Салватор“ пиво са већим процентом алкохола. Развој железнице омогућио је бржи и лакши транспорт робе, па је Јагодинска пивара постала први српски извозник пива у иностранство и то Грчку, Бугарску, Турску и Египат.

У оквиру веће реконструкције фабрике 1902. године, уведено је и електрично осветљење у погоне. Тада је подигнута и нова зграда за отакање пива и друге потребне радионице. Нове објекте забележио је на фотографијама београдски фотограф Кениг, а ови снимци се данас чувају у Завичајном музеју у Јагодини.

У овом периоду Михаило Косовљанин је поручио бронзани портрет Јована Косовљанина који се данас чува у  Завичајном музеју у Јагодини, а првобитно је био смештен изнад улаза у ротонду постављену над бунаром који се налазио у оквиру пиварског круга. Постављањем бисте свог оца у склопу пиварског комплекса, Михаило је желео да искаже поштовање према родоначелнику породице и учврсти породичну традицију везану за индустрију производње пива, означивши на портрету Јована Косовљанина као осниваоца Пиваре.

Портрет је израдио наш познати вајар Симеон Роксандић у време док је радио као учитељ цртања у Крагујевцу. Израђен је у високом рељефу на самој граници са слободном скулптуром. Роксандићев потпис са годином моделовања урезан је у саму бисту са доње стране. Ту се чита 1903. година, дакле пуних 20 година после Косовљанинове смрти. Истраживања су показала да је као ликовни предложак за израду скулптуре, Роксандићу послужио портрет Косовљанина рад непознатог сликара у техници уље на платну. Ова скулптура добија на важности и тиме што се сматра првом јавном скулптуром у Јагодини, а у исто време осветљава рани период стваралаштва нашег познатог вајара.

Јагодинска пивара је била трећа по капацитету у Србији, али је ипак тешко успевала да прати конкуренцију коју су чиниле старије пиваре, Вајфертова и Бајлонијева у Београду. Из тог разлога Пивара је постала акционарско друштво, најпре са домаћим капиталом Јагодинске штедионице, а од 1912. године са чешким капиталом. Доласком чешких мајстора и капитала, фабрика повећава производњу. Изграђују се и нови објекти, а из очуване документације се види да је на тим пословима био ангажован чешки архитекта који је радио у Србији Матија Блеха. Осим заступништва у Србији, Пивара је имала филијале и у Скопљу, Солуну, Цариграду, Каиру и Александрији.

У току периода Балканских ратова производња пива је опала, а фабрика је радила уз потешкоће. У време Првог светског рата, Јагодинска пивара била је једна од ретких фабрика у Србији која је радила. Она је реквирирана и искоришћавана искључиво за војне потребе. Иако се за време окупације, па све до изласка непријатеља члан Управног одбора Адолф Минк трудио да Пивару заштити, машине и опрема су демонтиране и разнете, а просторије упропашћене. Таван и клијаре су окупатори користили као болнице, штале и коњске болнице, па су биле потпуно онеспособљене. Уништено је и одељење за смолање буради, качарско постројење и делом одељење за прање и пуњење боца. Целокупна електрична инсталација и сви електрични мотори су потпуно упропашћени.

Породица Косовљанин је рат провела у избеглиштву у иностранству. Тамо су од шпанске грознице 1918. године преминули Михаилов син Јован и ћерка Даница. После Првог светског рата, Михаило се вратио у Србију са жељом да обнови рад Пиваре. Тешка болест га је приморала да се 1921. године повуче са места директора и председника Управног одбора Пиваре. Прашка кредитна банка са седиштем у Београду је исте године за директора Јагодинске пиваре поставила Јосипа Бекеруса (1884 – 1946), који је до почетка Другог светског рата био директор ове банке. На месту руководиоца Пиваре остао је све до краја рата.

Захваљујући чешком капиталу, рад Пиваре је обновљен, сва оштећења на објектима санирана, а купљене су и нове машине и котлови. Већ 1923. године производња пива је достигла чак 70.000 хектолитара, а капитал је знатно увећан. У Београду је Јагодинска пивара отворила и Фабрику леда.

Успешан рад донекле је успорио велики пожар који је 1928. године избио у Фабрици слада у оквиру комплекса Јагодинске пиваре о чему је известила ондашња дневна штампа. Ватра је уочена 14. марта у пола 5 ујутру у одељењу за сушење проклијалог јечма и проширила се великом брзином, обухватајући велику количину слада. За пола сата је пожаром била захваћена цела зграда Фабрике слада, а претила је опасност да буде захваћена и друга зграда у којој се налазила Фабрика пива. У помоћ је притекло Пожарно одељење Фабрике шећера у Ћуприји и пожарна чета из Крагујевца. Пожар је локализован у 11 сати пре подне. Изгорела је зграда Фабрике слада, први и други спрат делимично, а два горња у потпуности. Такође, уништено је 75 вагона слада и 15 вагона јечма. Људских жртава није било, Узрок пожара највероватније су били калорифери који спроводе топлоту кроз одељења у којима се суши проклијали јечам. Од њих се запалио јечам, што је потом изазвало пожар. Јагодинска пивара је била осигурана, тако да је штета од пожара санирана.

Избијање светске економске кризе током треће и четврте деценије 20. века утицало је и на рад Пиваре, која се опоравила неколико година пред Други светски рат. Током рата је и даље радила, али за потребе окупатора и смањеним капацитетом.

После ослобођења, производња пива се нормализовала и Пивара је стављена под Земаљску управу Окружног народног одбора Округа моравског у Јагодини, а 1946. године постала је државно – друштвено власништво. Новембра 1948. године уписана је у Регистар државних предузећа под називом Парна пивара – Фабрика квасца и слада – Светозарево. Предузеће је успешно пословало наредних пола века и постало својеврсни симбол града. Августа 2005. године Пивара је приватизована, али је уговор о продаји поништен већ крајем следеће године. Њен већински власник постала је држава, док су остатак акција држали радници. Пословала је до отварања стечаја 2016. године, да би коначно била продата марта 2019. године, чиме је у потпуности престао њен рад.