Галерија Завичајног музеја Јагодина
ТРАЈАЊЕ ИЗЛОЖБЕ: 30. септембар – 26. октобар 2024.
Аутор изложбе: Јасмина Трајков
БИОГРАФИЈА
Сретко Дивљан је рођен 1946. године у Новој Пазови. У Сарајеву је завршио Школу за примењену уметност. Дипломирао је графику на Факултету за ликовне уметности у Београду 1973. године у класи професора Миодрага Рогића, код кога је и магистрирао 1975. године. Члан је УЛУС-а од 1974. године. У Јагодини је добио посао професора ликовне културе у Гимназији. Рад у оквиру ликовне педагогије наставио је на Факултету педагошких наука у Јагодини где је најпре био професор од 1995. године, а потом и декан ове образовне установе у периоду од 2002. до 2014.
Дивљан није често излагао у Јагодини, али је зато своја дела представљао у реномираним престоничким изложбеним просторима, као што су Галерија Културног центра Београд, Графички колектив, Уметнички павиљон „Цвијета Зузорић“, Галерија УЛУСА-а. Излагао је и у Немачкој, Румунији, Будимпешти, Сарајеву, Бања Луци. Почев од 1974. излагао je на београдском Октобарском салону, једној од најзначајнијих изложби ондашње Југославије. До сада је учествовао на око 100 колективних изложби и остварио преко 50 самосталних изложби.
СА ОТВАРАЊА
КАТАЛОГ ИЗЛОЖБЕ
Сретко Дивљан је у Јагодини важио за контроверзну личност некадашњег културног живота. Kао неко ко не трпи да буде просечан и укалупљен, настојао je да оно што ради увек буде препознатљиво, са ауторским печатом, самосвојно и богато. Припада генерацији уметника која је уметничке вештине учила од Миодрага Рогића, Стојана Ћелића, Бошка Карановића, истакнутих професора београдске Ликовне академије, а често шаљиво говори како су његови учитељи били и Пабло Пикасо, Салвадор Дали и Леонардо да Винчи.
На почетку Дивљановог сликарског стваралаштва може се приметити јак утицај Миодрага Рогића од кога усваја пре свега тежњу да оголи и демистификује предмете, природу и саму уметност, да би дошао до њихових чистих ликовних суштина, као и то да никада није подлегао трендовима. Развијајући даље свој ликовни језик Дивљан је створио аутентичну ликовну естетику коју је, играјући се речима, назвао „дивљанизам“. Овим он не само да се поиграва својим презименом и мало у њему својственом стилу провоцира околину, већ задире и у историју уметности реминисценцијом на фовизам, групу француских уметника „дивљих звери“ (франц. les fauves) који су представљали прву уметничку револуцију у 20. веку као и на Младе дивљаке неоекспресионизма.
У основи дивљанизма је цртеж, односно линија, иза које се крије изванредан цртачки дар, па бисмо Дивљана слободно могли назвати „господаром линије“. Линију прати упечатљиви колорит, а присуство интензивне боје на својим сликама он објашњава на следећи начин: „Бојим живот јарким бојама, јер га таквим видим и живим…Ја животу дајем смисао бојама.“
Унутрашњи експресивни нагон тера га да слика снажно, па су велики формати управо оно што му омогућава да се на адекватан начин изрази. Међутим, колико год се чинило да су његове слике плод тренутне експресије која у тренутку сликања добија своје отелотворење на платну, у његовом раду нема произвољног нити случајног. Дивљан ствара слику држећи се важећих ликовних канона и гледајући на сликарство као на „математику у боји“. Свака линија је промишљена, композиција је вешта, жива и динамична, а колорит прецизно одређен и избалансиран.
Осим наглашене линеарности, интензивне боје и одсуства сваке импровизације, дивљанизам има и још једну карактеристичну особину, а то је да се са сваким новим циклусом уметник представља у новом светлу. Другим речима, Дивљанов дивљанизам је јединствен и непоновљив. Крећући се у оквирима већ формираног ликовног језика, у једној фази рада Дивљан наглашава линију и геометризује форму, док је колорит мање звучан, а емоција елегична. Већ следећи пут доминирају живе боје, линија је нежнија, елегантнија. Елегичност су замениле лиричност и ведрина.
На Дивљановим сликама у симбиози живе људска бића, птице, домаће и дивље животиње. Незаобилазни бик који је у овај свет дошао из пећине Алтамире или критских палата. Коза коју слика и Шагал, али је до звезда винуо и Раушенберг. Пси час опасни и бесни, час умиљати. Магарци, овнови, јарци, али и тигар и пума зачуђених погледа. Посебно место у овом чудесном свету имају птице које посматрају све што се дешава. Некада поносно позирају, гиздаве и шарене, саме или у групи, а често прате људске фигуре, посебно женске. Сви они код Дивљана добијају симболичну интерпретацију или функционишу као персонификоване представе.
Што се људске фигуре тиче, константан мотив на Дивљановим сликама јесте женска фигура, често представљена као акт. Ове лепотице, које порекло воде од лепих жена из Кнососа и старог Египта, Модиљанијевих елегантних и сетних дама и Пикасових женских фигура, ипак су створене Дивљановом руком и представљају пре свега отелотворење лепоте и женског принципа. Женски актови варирају од грацилних фигура, далеких и недодирљивих, до фаталних и чулних заводница. Повремено Дивљан у свој свет линија и бојених површина уноси портрете својих пријатеља, родбине, славних уметника или обичних људи које је сретао током живота.
Као уметник, Дивљан је у сталној потрази за лепим, а као личност воли да посматра свет око себе, да се насмеје неким појавама које уочи, да понекад буде и склон сатири. Субјективне доживљаје виђеног и своје унутрашње визије он потом саопштава ликовним језиком.
Експресивно, базирано на чистом ликовном језику, на махове дивље, потом опет нежно, на граници цртежа и слике, „никад просто, увек једноставно“, сликарство Сретка Дивљана не само да представља јединствену појаву на јагодинској ликовној сцени, већ је, добивши пуну афирмацију ликовне критике, нашло и истакнуто место у савременом српском ликовном стваралаштву.
