Виртуелна Галерија Завичајног музеја Јагодина
Биографија
Милена Миленковић рођена је 1990. године у Параћину. Дипломирала је на Грађевинско – архитектонском факултету у Нишу, где је стекла академско звање Мастер инжењер архитектуре. Живи и ради у Београду.
Прве кораке у уметничкој фотографији прави 2015. године, када постаје члан Фото кино клуба Параћин и Фото савеза Србије. Свој фотографски рад започела је портретном и креативном фотографијом, а затим бележи уличне и сцене из живота. Ускоро, откривши интересовање за људско тело и емоцију, почиње да се бави акт фотографијом. Акт доживљава као својеврсну колаборацију између модела и фотографа, која захтева потпуно поверење и разумевање. Кроз акт истражује емотивно ослобођање које долази са скидањем и одрицањем од наметнутих друштвених норми.
До сада је излагала на више од 120 колективних изложби у 20 земаља, на којима је освојила око 90 медаља и признања. Као најзначајније издваја златну медаљу на конкурсу Güler Ertan у Турској и златну медаљу за колекцију фотографија на Републичкој изложби фотографија у Србији. Њене фотографије је објавио часопис “Le Monde Diplomatique”.
Своју прву самосталну изложбу “Интроспекција”, имала је у мају 2019. у Галерији Културног центра Параћин. У новембру исте године, „Интроспекција“ је изложена и у Галерији Културног центра Ниш. Уследила је изложба „Strings 2019“, одржана 2020. године у Културном центру Лесковац, на којој се представила са још два аутора, а која је приказала музички фестивал „Strings“и његове учеснике – иза кулиса. Изложба актова, под називом „Deoperio“, приказана је 2021. године у ФИАП изложбеном центру Нови Сад. У априлу 2022. у хотелу „Radisson Old Mill“ у Београду приказана је изложба „Timeless“, на којој су приказане уличне, “случајно инсцениране” ситуације.
Поред самосталних изложби, излагала је на многим међународним фестивалима, од којих издваја изложбу фотографија „Алхемија“ у оквиру фестивала „Дев9т“ 2019. у Београду; изложбу „Круг“, Малински фото фестивал Македонија 2019; изложбе акт фотографија у оквиру фестивала „Визуелизатор“ 2017. и 2022. године; као и самосталну изложбу „Escape“ на „Punctum photography festival“ у Албанији 2022. године.
Фото савез Србије јој је 2018. године доделио излагачко звање “фотоаматер I реда” – ФА1 ФСС. Уметничко звање КМФ ФСС – “кандидат мајстор фотографије” стекла је 2020. године, одлуком Уметничког савета Фото савеза Србије, и тиме постала најмлађа жена којој је додељено ово звање. Исте године нашла се и међу десет најуспешнијих аутора у Србији. Међународно звање AFIAP стекла је 2021. године.
Проширујући интересовање са сликарства, графике и цртежа на визуелну уметност уопште, представљамо рад Милене Миленковић која је по професији архитекта, а фотографијом се бави од 2015. Као фотограф настоји да ухвати и заувек сачува пролазан тренутак, емоције и интеракције људи. Углавном ради црно-беле фотографије јер сматра да боја некад смета да видимо игру светлости, сенке, фигуре или силуете и боље доживимо овековечену причу. Иако је веома успешна у снимању уличних фотографија, њено интересовање се фокусирало на акт фотографију. Кроз ову тему Милена истражује емотивно ослобођање које долази са скидањем и одрицањем од наметнутих друштвених норми. У њеним најновијим радовима наго тело постаје метафора унутрашњег бића и дуализма који се крије у свакоме човеку. О својим фотографијама и концепту који стоји иза њих Милена Миленковић пише:
Алтер его.
Скривен.
Отуђен.
Стран.
Агент алтернативне стварности, који постоји у облику другачијем од оног знаног, који егзистира иза застора, мутан и недокучив. Онај кога често ни сами не познајемо, или не препознајемо.
Ја не волим тајне. Зато сам се усудила да кренем у истраживање себе. У покушају да продрем у своју отуђену стварност, да осветлим и распознам све скривене нити које су испреплетане са оним што мислим да јесам, поставила сам себи питање: Ко сам ја?
Да би заиста одговорио на ово питање, најтеже од свих питања, човек се мора разголитити пред собом, мора бити спреман прихватити целог себе, мора умети разумети и другог, оног скривеног, себе. Већина нас кроз живот пролази са страхом од одговора, страхом од онога што је иза застора. Самоотуђењем одбијамо да признамо своју природу. Они који се усуде да завире иза завесе, они су уметници. Они су чудаци. Они су просветљени. Прихватањем оног што скривамо од света, а често и од себе, доживљавамо ослобођење, неку врсту катарзе.
Кроз фотографије истражујем. У потрази за емоцијом, истражујем начине експресије, покрет, израз, однос модела и околине. Кроз фотографију покушавам да испричам причу, користећи људско тело као медиј. Акт, сам по себи, посматрам као најчистији облик уметности, који крије бескрајне могућности за истраживање и изражавање. Зато и у овом пројекту бирам исти начин рефлексије својих мисаоних процеса.
За мене, алтер его је нешто што остаје скривено, никад до краја отворено свету. Зато је у мојим радовима приказан кроз призму опскурног, увек делимично скривен и недоречен. Неразумљив, а увек присутан, надомак светла, али увек иза застора. Наши скривени аспекти увек покушавају да се пробију на површину, а наши страхови увек их гуше и скривају од стварности. Управо је та вечита борба оно што чини нашу личност комплексном и занимљивом.
Ова тема присутна је у мом раду готово од самог почетка, а (поновно) проналажење себе интензивира се, нарочито, у тешким животним периодима. За мене, ово истраживање никада није и не може бити завршено. Пред вама је мањи сегмент ове приче, селекција од 18 фотографија, приказаних кроз три серије, које описују различите аспекте мог трагања.
Коришћење акта као медија за ову (недовршену) причу има двоструку симболику: с једне стране, голо тело симболизује сирову форму унутрашњег бића – својеврсног алтер ега, а са друге, омогућава посматрачу да сагледа један други аспект ове приче – пол. На фотографијама се појављују мушки и женски актови, симболишући тако дуализам, за који верујем да је дубоко у бити човека. Два исконска почетка наше индивидуалне стварности, чије преплитање у коначности сачињава суштину нашег бића.