Пише: Соња Перић, виши кустос
Јагодина смештена у плодној Горњовеликоморавској котлини, окружена селима уз Велику Мораву, на обронцима Јухора и Црног врха, баштини богато културно наслеђе од праисторије до данашњих дана. Умерена континентална клима, речне долине: Мораве, Лугомира и Белице и богатство извора, били су предуслов за развитак живота и стварање првих сталних насеља на овом подручју од периода старијег неолита, протостарчевачке и старчевачке културе. У јагодинском крају је евидентирано више од 260 археолошких налазишта, а само у црновршким селима, на основу старих записа, обилазака терена и археолошких истраживања током више деценија рада јагодинског музеја, откривено је више од сто археолошких налазишта. Једно од њих, Дуњићки шљивари, налази се у селу Међуреч, смештеном 8 km југо-западно од Јагодине.
Међуреч је село на источној падини планине Црни врх, „ …више у равници, него у страни… “ како помиње Станоје Мијатовић у свом делу, „Белица, насеља и порекло становништва“. Пружа се с обе стране Јошаничке Реке, а име је добило зато што је накада било међу рекама, између Јошаничке Реке и Лозовичког Потока, па ми археолози, волимо да га зовемо и Месопотамија („Земља између две реке“), што одмах асоцира на плодно тле и развијену културу од периода праисторије.
У Међуречу је, археолошком проспекцијом, евидентирано, тринаест потеса на којима је откривен археолошки материјал. На седам локалитета је заступљена само праисторија (старији неолит, бронзано доба или старије гвоздено доба), на три је откривен поред праисторијских налаза и средњовековни материјал, једано налазиште припада античком и средњовековном периоду, а на два су откривени фрагменти појединих етапа сва три периода. Случајни налаз керамичког жртвеника, на имању Светлане и Милутина Томића из Међуреча, који су овај јединствен предмет богате орнаментике, поклонили Завичајном музеју у Јагодини, где се сада налази изложен на сталној поставци, пробудио је пажњу археолога и иницирао археолошка истраживања на локацији „Дуњићки шљивари“.
Фрагментован четвороугаони жрвеник, руком рађен, од пречишћене земље са примесом лискуна, браон боје печења, квадратне је основе са наставцима на угловима непознатог облика, који су били вертикално перфорирани, што се констатује на једном оштећеном углу. Из квадратне основе се формира широки, кружни реципијент чије се странице конично дижу, али су готово у потпуности оштећене. На прелазу из постоља у реципијент је низ убода изведених шиљатом алатком. Унутрашњост реципијента је солидно углачане површине, а читава спољашња површина је украшена сложеним орнаментом изведеним комбинацијом технике утискивања и урезивања геометријских мотива. Од кружног удубљења оивиченог пластичним прстеном у центру, на три стране се пружа орнамент у виду јелове гранчице, а остала површина је испуњена неправилним, неорганизованим или делимично организованим мотивом паралелних или преломљених линија, отисака у облику слова „V“, цик-цак линија, или мотива јелове гранчице. Орнамент је рађен урезивањем и утискивањем алатке у влажну глину пре печења посуде. Алатка је могла бити израђена од кости, камена или дрвета.
Овај предмет изузетне лепоте, носи низ питања и недоречености. Због великог оштећења, није могуће, са сигурношћу, утврдити који је његов целовит облик, која је његова намена и како је био постављен. Претпоставка да је коришћен у култне сврхе, је вероватно тачна, али да ли је ово доњи део жртвеника, коме су девастиране ноге, и зашто би у том случају оне биле перфориране, или је поклопац култне посуде, коме су уништени протоми, не може се са сигурношћу рећи. Сам облик иде у прилог претпоставци да је у питању жртвеник на четири ноге са широким, овалним реципијентом, али сложена орнаментика читаве површине и са доње стране, не би имала, у том случају, оправдање, јер се не види, што нас наводи на помисао да је овај предмет могао бити поклопац дводелне посуде или жртвеника. Богата орнаментика овог предмата, насталог у освит неолита, када су израђивани керамички жртвеници на четири или три ноге, са плићим или дубљим реципијентом, које карактерише потпуно одсуство украса, сведочи о посебном значају овог примерка за заједницу у којој је настао, те се може везати за култ и ритуал чувања семена житарица за сетву, од чега им је зависио живот и опстанак.
У току јула и августа 2007. године, Археолошки институт у Београду, у сарадњи са Завичајним музејима у Јагодини и Параћину, са преко 20 студената археологије из Београда и Републике Српске, реализовао је заштитно-пробна археолошка истраживања. Радовима је руководио проф. др Славиша Перић, а сарадник на истраживању је била и уважена гошћа и сарадница Археолошког института у Софији др Татјана Стефанова.
Иако мањег обима, ово истраживање је дало значајне резултате и богат покретни археолошки материјал, који ће обогатити фонд Завичајног музеја у Јагодини. Основни циљ је био утврђивање карактера налазишта и његове културно-хронолошке припадности, а потврђено је оно што се претпостављало, да се ради о једнослојном неолитском насељу из периода старијег неолита.
На благој падини између сеоског пута и леве обале потока, у правцу север – југ, лоциране су и истраживане три археолошке сонде, од којих је прва дала највише података. Њом је захваћен део стамбеног објекта, са културним слојем који се завршава на дубини око 1,80 m. Ради се о полуукопаној земуници са ниском надземном конструкцијом рађеном у техници плетера и лепа и огњиштем унутар објекта. Сви покретни археолошки налази, пре свега керамички, припадају истом културном кругу, истом и релативно уском хронолошком оквиру, са уједначеним типолошким карактеристикама и јасним обележјима раног неолита, протостарчева, почетне фазе старчевачке културе, а резултати датовања C14 методом определили су овај објекат и читав хоризонт становања у крај 7. и почетак 6. миленијума пре нове ере. Најстарији узорци су датовани у распону 6211–6134. година пре н.е. а најмлађи 5927–5765. године пре н.е. То значи да неолитско насеље у Међуречу припада групи најстаријих неолитских насеља централног Балкана и да је област средњег Поморавља, са долином реке Белице и левачком облашћу, представљала једну од најгушће насељених области југоисточне Европе током раног неолита.
Поред уломака керамичког посуђа, од којих је велики број украшен барботин техником (набацивање размућене глине и огрубљивање површине посуде), што је имало како функционални, тако и естетски карактер, констатован је и релативно велики број налаза зооморфне пластике, односно делова фигурина домаћих животиња, пре свега фигурина бика, као и стилизованих представа говеда у виду малих рогова. Такође су откривени и предмети од кости и камена, од којих је најзначајнији групни налаз горског кристала – кварца, сировине и полуфабриката, који, по свој прилици, није донешен са стране, већ потиче са Црног врха.
Резултати истраживања из 2007. године и потоњих геофизичких снимања убедљиво говоре да је на локалитету Дуњички шљивари у Међуречу егзистирало једно мање и разуђено, једнослојно насеље најраније фаза млађег каменог доба. Основали су га први сточари и земљорадници који су населили овај део југоисточне Европе, који су се и даље бавили ловом и риболовом, али и производњом житарица и легумоиноза, а веома важна грана им је био узгој говеда, о чему сведоче многобројне представе ових животиња у њиховој иконографији, који су израђивали своје посуђе и друге употребне и култне предмете од глине вађене уз поток близу овог локалитета и који су нам оставили своје трагове, да их откривамо, испитујемо и проучавамо, а пре свега, чувамо. Будућа археолошка истраживања ће нам помоћи у расветљавању живота ових древних, праисторијских заједница, а савест и брига мештана и свих нас су предуслов да сачувамо овај локалитет и све остале у атару села Међуреч, на Црном врху и шире, на територији целе наше лепе и богате земље…
