Завичајни музеј Јагодина је музеј комплексног типа, а сходно одлуци Мининистарства културе од 2021. године има и територијалну надлежност за град Јагодина и територију општина Деспотовац, Параћин, Рековац, Свилајнац и Ћуприја. Музејску колекцију чини преко 10.000 предмета, насталих у периоду од праисторије до савременог доба који су разврстани у педесет збирки Природњачког, Археолошког, Етнолошког, Историјског и Уметничког одељења. У саставу Музеја је и пет помоћних служби: Служба за просветно-педагошки рад, дизајн и комуникацију, Служба за документацију са фотослужбом и библиотеком, Служба за конзервацију и рестаурацију, Правно-административна служба и Служба помоћних и техничких послова.
Први покушаји покретања музејске делатности у Поморављу забележени су 1949. године када је у Светозареву, данашњој Јагодини, формиран Одбор музејског центра за градове Светозарево и Параћин и срезове белички, деспотовачки, ресавски, раванички и параћински. Неколико година касније покренута је иницијатива да се оснује градски музеј који би био у саставу Архива, што је званично учињено 30. септембра 1954. године. Тада је донета одлука да се Душан Вукићевић постави за управника Градске државне архиве и музеја који је у оснивању и „да се у Светозареву оснује Завичајни музеј за град Светозарево и срез Белички као установа на буџету Народног одбора градске општине.“ Овај датум је данас званични Дан Завичајног музеја Јагодина.
Душан Вукићевић (1897–1969) је значајан просветно-културни радник чијим су трудом, ентузијазмом и упорношћу постављени темељи музејске делатности у Јагодини. Збирка старина коју је он годинама прикупљао при Учитељској школи, састављена од природњачких, археолошких и историјских предмета, постала је језгро око кога је почео да се формира музејски фонд. Душан Вукићевић је рођен у Јагодини. Његов отац је био Илија Вукићевић, јереј, свештеник парохије Рибарске. Студирао је на Филозофском факултету у Београду на групи за историју и упоредну књижевност. Предавао је у Ћуприји, Јагодини и Сурдулици. Будући први управник Завичајног музеја, Вукићевић је својим залагањем и сталним покушајима да афирмише музејску делатност популарисао Музеј као установу културе, музеологију као хуманистичку дисциплину и указивао на потребу очувања културне баштине. У част Душана Вукићевића музеј је од 1973. године понео његово име, а 1984. године, поводом прославе тридесетогодишњице рада Завичајног музеја, у холу установе постављена је спомен-плоча, рад истакнутог вајара Александра Зарина.
Почетне године рада Музеја биле су обележене тешкоћама. Афирмација музејске делатности у јавности ишла је споро, свест о потреби очувања баштине није била развијена, а велики проблем је представљало обезбеђивање адекватних просторних и радних услова. Након што је донета одлука о оснивању музеја, покренута је акција за прикупљање музејских предмета, коју је локално становништво прихватило. Прикупљени предмети су, уз предмете из приватног власништва, први пут представљени јавности на изложби поводом „Недеље музеја“ која је одржана у периоду од 3. до 10. октобра 1954. године. Изложена је природњачка, археолошка, етнографска и историјска грађа. Изложба је била веома посећена и оцењена је од стручњака као једна од најуспелијих у земљи.
Музеј и Градска државна архива су радили у заједници до септембра 1955. године. Тада је извршена примопредаја музејских предмета које је путем поклона и откупа прикупио музеј у саставу Архива. Музеј је тада добио и посебна одељења у оквиру Градске државне архиве. Број предмета у фонду се временом повећавао, а приређиване су и изложбе на којима је презентована прикупљена грађа.
Након одласка Душана Вукићевића у пензију 1961. године, рад Музеја је привремено престао. Постављањем новог управника, археолога Сава Ветнића 1963. године, Музеј је оживљен и формиран као установа комплексног типа, која ради на систематском прикупљању, чувању, излагању и публиковању природњачке, археолошке, етнолошке, историјске и уметничке грађе. Саво Ветнић је успео да у наредне две деценије од мале музејске установе са пар запослених начини средишњу заштитарску службу Поморавља састављену из више одељења, са снажним нагласком на археолошким истраживањима. Током седме деценије 20. века формирало се и Уметничко одељење и активиније радило на прикупљању дела завичајних ликовних уметника и приређивању уметничких изложби.
Седамдесетих и осамдесетих година организација рада Завичајног музеја и даље се заснивала на почетној концепцији која је установу видела као службу заштите културних добара комплексног типа, са нагласком на градском, завичајном и регионалном. Након вишеструких селидби, Музеј је напокон 1979. године добио на коришћење зграду некадашњег Соколског дома, да би се коначно у њу уселио 1981. године. Осим музејске зграде у улици Кнегиње Милице број 82, Завичајни музеј има право коришћења на парцелама на археолошком локалитету Јеринин град у Старом селу, као и на парцели око старог Кочиног храста у Кочином селу који су у власништву Града Јагодинa. Посебну афирмацију изложбене, педагошке и научне делатности Завичајни музеј бележи крајем осамдесетих и почетком деведесетих година, када се такође и повећава стручни кадар.
Теренском раду се још од оснивања музеја посвећивала велика пажња. Како самостално, тако и у сарадњи са другим установама заштите (Народни музеј у Београду, Републички завод за заштиту споменика културе у Београду и Завод за заштиту споменика културе у Крагујевцу) или научним институцијама (Филозофски факултет у Београду, Археолошки институт Београд), Завичајни музеј је организовао или био учесник педесетак археолошких ископавања мањег или већег обима, од којих су најзначајнија била део вишегодишњих истраживачких пројеката.
Музеј има и континуирану изложбену и издавачку делатност, а развијен је и педагошки и истраживачки рад. По обиму прикупљене грађе, њеном значају и стручним и научним резултатима оствареним у истраживању прошлости и културе града и Средњег Поморавља, Завичајни музеј данас сапада у групу значајних установа културе у Србији.
