Пише: Смиљана Додић, музејски саветник
Музејски посао са собом носи сусрете са људима најразличитијих интересовања, карактера и порекла, са којима неретко одгајимо дугогодишње пријатељске везе. Приликом нешто обимнијег фотографисања предмета које је пре десетак година за потребе реинвентаризације морало бити обављено на Сталној поставци музеја, фотограф Миша Брајковић и ја смо обавештавали посетиоце да тренутно није могућ приступ витринама Нумизматичке и Средњовековне збирке. Једна посетитељка се пожалила да ће пропустити прилику да током кратког боравка у земљи покуша да препозна предмете које је давно, као гимназијалка, поклонила музеју. Већ на помен Дражмировца и чанкастих новчића схватила сам да разговарам са Зорицом Ивановић, данас Марковић, чији је отац Станиша почетком 1970-тих година на свом имању открио остатке римског и византијског насеља, које су након тога сондирали археолози јагодинског музеја. Наше случајно познанство (под условом да „случајност“ уопште постоји) Зорица је наставила да негује и по свом повратку у предграђе Париза у коме деценијама уназад живи са својом породицом. Ова срдачна жена пуна љубави према свом крају и искрено посвећена очувању наше културне баштине, своје планове за оживљавање неговања старих заната на свом породичном имању у Дражмировцу потанко ми је износила у дугачким писмима, честиткама за празнике и разгледницама са одмора. Успут бих сазнавала и појединости о активностима њених пријатеља на обогаћивању културног живота и веза са матицом, а име госпође Весне Жунић је било међу најчешће помињаним.
Пре годину дана, у новогодишњој честитки – писму до мене је стигла приповест о нама непознатом јунаку, Јагодинцу Живораду Богосављевићу, члану француског Покрета отпора, пострадалом пред сам крај рата и сахрањеном у месту Кенси Воазон, недалеко од европског Дизниленда. Зорицу је са његовом судбином упознала управо Весна Жунић, која је са својим кћерима и г-дином Дејаном Богдановићем, мештанином овог села сваке године крајем августа месеца присуствовала комеморацији осморици бораца које су нацисти стрељали дан уочи ослобођења Париза, а мештани сахранили на локалном гробљу. Челници и становници овог месташца су деценијама уназад, са највећим пијететом одавали пошту нашем земљаку, официру Војске Краљевине Југославије, који се, побегавши из логора у Немачкој, придружио француском Покрету отпора и организовао бројне успешне акције против нациста. С друге стране, једини Живорадови земљаци на тим поменима били су Дејан и чланови Веснине породице – вероватно сви који су били упознати са његовом судбином. Страхујући да ће у српској дијаспори после њих име Живорада Богосављевића бити заборављено, изнова су се обраћали амбасади и распитивали се у његовом родном граду, предано трагајући за његовом родбином.
Ганута бригом и упорношћу наших времешних земљака у покушајима да дођу до Живорадових потомака, који никада нису сазнали да је овај официр краљевске војске, као јунак француског отпора фашизму, сахрањен достојно и са поштовањем, решила сам да покушам да им у томе помогнем.
Весне однедавно више нема међу нама, али су она и њен пријатељ Дејан Богдановић учинили да се сећање на нашег храброг земљака не угаси, а ово је наш покушај да овај мали велики човек буде достојно упамћен и у својој отаџбини.
Више на следећем линку.
