Владимир Кепић, јагодински „неакадемски“ сликар, како је волео себе да назива, мултимедијални уметник, иконописац, фрескописац, велики пријатељ и добротвор, рођен је на Благовести 1964. године, упокојио се на Богојављање 2025. године. Живео је и радио у родној Јагодини у складном браку са супругом Славицом, са којом има два сина Тодора и Филипа и био је поносни дека Косте и Таре.
Сликарством се бави од 1979. године. Сврстава се у круг најзначајнијих припадника савремених наивних уметника. Био је учесник великог броја ликовних колонија, на којима је из године у годину остављао своје радове и учесник великог броја групних изложби, али и представник српске уметности на самосталним изложбама и добитник више награда и признања у земљи и иностранству. Учествовао је у осликавању неколико православних храмова и увек се радо одазивао добротворним и хуманитарним аукцијама слика и ускршњих јаја. Свој таленат, али и преданост, посвећеност и темељни приступ свему, Кепић је усмерио на све што је радио. Бавио се компјутерском мултимедијалном уметношћу и дизајном и израдио неколико сценографија за филм и позориште, а све са чим је дошао у додир оплеменио је аутентичношћу, да ли је то градски мурал, осликано прозорско окно или лампа израђена у витраж техници. Радио је различитим техникама од дрворезa, линореза, цртежа, до уљаних слика. Сликао је на платну, стаклу, дрвету, зиду. Правио је сам рамове за своје слике и дуборезе који су красили његове иконе.
Својим оригиналним стилом и тематиком, богатим колоритом, вешто осмишљеном композицијом и смислено коришћеном симболиком, постигао је оно што је најважније за уметника, да на први поглед буде препознатљив и оригиналан сликар. И његове иконе, пратећи обавезне каноне, постају аутентичне.
Мотиви на његовим платнима су разноврсни. Живописни пејзажи, свакодневни живот српског сељака, обичаји, предања, али и вековне борбе и тежак живот српског народа. Преносећи нам атмосферу и дочаравајући нам боје и мирисе сликао је: „Брање камилице“, „Сетву“, „Жетву“, али и „Поглед из ковчега” и „На гробљу“. Изузетну пажњу привлачи по својој једноставности израза и хармонији боја „Запис са столетним храстом и усамљеним дрвосечом“, а са друге стране сложеношћу композиције, богатством детаља и симболиком, истиче се његова пророчка слика „Распеће Србије“, настала 1991. године.
Као пријатељ и сарадник музеја, Владимир Кепић је учествовао у више активности везаних за музејску делатност, од графичке припреме за музејски каталог “Камен у праисторији” и плаката, преко израде илустрације за изложбу “Биберче”, вођења креативних радионица са кустосима и организовања велике радионице линореза у недељи музеја. Редовно је посећивао музејска дешавања и подржавао рад кустоса својим саветима и креативним идејама.
Овај оригинални, даровит уметник, предан свом позиву, а пре свега племенит и добар човек, посвећен породици и пријатељима, недостајаће свима који су га познавали, али и онима који се сусретну са његовим делом. Оставио је за собом своја дела, али и посејао семе и много чему научио људе који су га окруживали. И како рече један његов пријатељ, пишући му последњи поздрав: „… и нисам стигао да ти кажем да сам више пута по белом свету зарадио себи за живот, оним што сам од тебе научио.“ Сећање на Владимира Кепића, мангупа, шмекера, бунтовника, али увек и само с разлогом, свестраног креативца, врхунског уметника, преданог пријатеља ће живети у и за будућност.
