Виртуелна Галерија Завичајног музеја Јагодина
Аутор изложбе: Јасмина Трајков
Радове Илије Вукићевића јагодинска публика није видела још од 1984. године када је управо у Завичајном музеју приређена његова последња ретроспектива. Од тог времена чини се да је име овог уметника већ помало и прешло у заборав. Стога би изложба његових радова била прилика да га се сетимо и укажемо на значај који је он имао у обнављању ликовног живота у послератној Јагодини, односно Светозареву и уопште у културном животу нашег града.
Посебан значај ове изложбе је и у томе што се велики број наших суграђана, који у свом власништву имају Икине слике, одазвао позиву Завичајног музеја и пристао да их уступи за потребе излагања. На тај начин, дошли смо до података о више од стотину дела Ике Вукићевића која се налазе у приватном власништву и то не само у нашем граду, већ и у читавом свету.
Илија Вукићевић је рођен у Јагодини 1934. године. Потиче из угледне породице Вукићевић. Његов деда је био Илија Вукићевић, јереј, свештеник Рибарске парохије од 1892. године. Отац Бранко је био судија, а стриц Душан, професор историје и први управник Завичајног музеја Јагодина. Ика је након завршене основне школе и гимназије студирао општу историју и археологију на Филозофском факултету у Београду. Радио је као волонтер у Народном музеју у Београду, а био је и хонорарни цртач како у овој установи, тако и у Археолошком институту САНУ. Радио је и на месту сталног хонорарног лаборанта Зоолошког завода Природноматематичког факултета у Београду. Ова ангажовања имаће касније великог утицаја на формирање његовог ликовног стваралаштва. У периоду од 1963. до 1974. године радио је у Завичајном музеју на месту препаратора и документалисте у Археолошком одељењу, али је помагао и у оквиру педагошког рада и фотодокументације. Био је човек широких интересовања. Занимала га је археологија, историја, уметност. Бавио се планинарењем, имао је збирку од преко 500 паукова, чак је и прстеновао слепе мишеве у Раваничкој пећини.
Сликарством је почео да се бави аматерски почетком педесетих година 20. века, када је и први пут излагао. Сликарство је учио од Војина Величковића и Љубодрага Јанковића Јалета. Деценију касније приредио је и прву самосталну изложбу. Био је плодан стваралац, а своја дела је излагао на колективним и самосталним изложбама по читавој Србији све до 1985. године.
Формирао је специфичан ликовни језик близак надреализму. Његове основне теме су микро и макрокосмос. На његовим сликама представљен је „мали свет“ невидљив људском оку. То су Икина „бића“, аморфне форме које лебде у магичном простору. Други свет коме се Ика окреће и кога преставља јесте онај удаљен, опет недоступан људском оку. То су предели са Месеца и далеких планета.
Сопственим средствима саградио је атеље у дворишту породичне куће. Овај атеље био је, по речима његових савременика, „први, последњи и једини уметнички салон Јагодине“ и „стециште духа овог краја“. Из овог атељеа поникли су многи будући уметници, а Ики је био место где је, посебно ноћу уз звуке класичне музике, стварао своје имагинарне светове и пределе.
Подлегао је болести на дан Светог Николе, 19. децембра 1992. године и сахрањен је на јагодинском гробљу. Плодним сликарским опусом и специфичним ликовним језиком заузео је значајно место на ликовној сцени нашег града, а својим ангажовањем и активним духом настојао је да оживи и обогати културни живот родног града. Његова дела се данас, између осталих институција, налазе у Завичајном музеју у Јагодини, као и по приватним колекцијама и чекају тренутак да поново засијају својим предивним колоритом и опчине душу публике која их већ више од три деценије жељно ишчекује.
