Пише: Бранислав Цветковић, музејски саветник
Често се пред зградама великих музејских установа, посебно у оним насељима која леже на темељима древних градова, под ведрим небом налази велики број масивних камених остатака античке или средњовековне скулптуре и архитектуре. Стицајем врло необичних околности, на узаној зеленој површини пред главном бочном фасадом нашег Музеја и наспрам зграде Основног суда, постоји један такав монументални камени споменик. Он привлачи пажњу многих пролазника и неретко се могу чути деца која запиткују родитеље или наставнике: “Шта је то ?“, или „Какав је оно камен ?“
Реч је о мермерном блоку знатне тежине и димензија – дужине 185 cm, ширине 75 cm и дебљине 13 cm. На садашње место пренет је виљушкарем из дворишта јагодинске Старе цркве у пролеће 2002. године. Наиме, у то време припремано је дограђивање припрате на храму Светих Арханђела Михаила и Гаврила. Пошто се ова камена плоча налазила пред прагом цркве, тадашњи парох, покојни свештеник Радован Ракић, да током радова не би дошло до њеног оштећења обратио се музејским стручњацима за савет. С обзиром на новонастале прилике у којима древни споменик не би имао одговарајуће место, донета је одлука о њеном премештању на травнату површину уз музејску зграду, где би требало да дође до формирања музејског лапидаријума путем измештања једног броја великих камених и металних објеката из музејског депоа.
Порекло камене плоче открива њену занимљиву судбину и запретену прошлост многих културно-историјских споменика у граду. Захваљујући подацима које је забележио један од првих јагодинских истраживача, историчар Емило Цветић (1876–1930), знамо да се плоча првобитно налазила унутар цркве, пред иконостасом, где је у време подизања храма 1818. године донета с простора старе јагодинске џамије. Цветић у својој књижици о споменицима старе Јагодине из 1908. године каже још и то да је плоча због углачаности померена из храма и постављена на црквени праг. Поуздан показатељ прилагођавања плоче је то што је с једне стране оклесана а с друге поломљена. Њена знатна углачаност сведочи о томе да се по њој дуго газило – коришћена је као класична сполија, па предање о плочи као делу џамије и њеном стављању на праг цркве да се преко ње гази одговара најчешћој улози сполија као средства за исказивање тријумфа победника над побеђенима.
Потоња истраживања плоче од белог мермера која је на предњој страни обрађена плиткорељефном декорацијом у виду наизменично клесаних розета, картуша и фризова, указала су на закључак да је реч о предњој страни себила, турске чесме која је постојала пред џамијом Дервиш-бега Јахјапашића из 1550. године. Она се налазила до рушења 1928. године крај старог „Јухора“, између улице Гине Пајевића и железничке пруге. О њеном постојању сведоче и западни путописци из 16. века, Вратислав фон Митровиц и Андреас Волф фон Штајнах, а непосредне стилске аналогије пружају идентичне плоче из градског парка Докторска градина и цркве Св. Петке Самарџијске у бугарској престоници Софији, као и плоче са турске чесме у градићу Халки на грчком острву Евија (Евбеја).
