Пише: Јасмина Трајков, музејски саветник
Већ више од једног века широм света се 8. марта обележава Међународни дан жена. Уједињене нације су га 1975. године званичнo прогласиле празником посвећеном борби за женска људска права, односно даном у коме се сећамо борбе која је још од средине 19. века вођена за економску, политичку и социјалну равноправност жена и мушкараца.
Међународни дан жена користимо као повод да се сетимо Радмиле Рајковић, рођене Миљковић (1918–1944), наше суграђанке која је настрадала у логору на Бањици. Њени ручни радови које је израдила у заточеништву и наменила члановима своје породице данас се чувају у Завичајном музеју у Јагодини.
Радмила Рајковић, потиче из јагодинске породице Миљковић у којој је, од четворо деце, троје настрадало у току Другог светског рата. Радмилина старија сестра Рада Миљковић (1917–1942) проглашена је за народног хероја 1953. године. Млађи брат Душан (1925–1944) страдао је у тзв. „Фебруарском покољу“, у ноћи између 1. и 2. фебруара 1944, када је у организованој акцији на територији Јагодине, Параћина и Ћуприје убијено 46 особа за које се сматрало да су комунисти.
Радмила је рођена 1918. године у селу Белица код Јагодине. Завршила је Женску занатску школу у Јагодини. Од 1939. године је живела у Београду где се удала и радила у фабрици чарапа „Моравија“. У Београду је била активни учесник радничког покрета Београда. Као члан Комунистичке партије учествовала је у акцији паљења гараже „Форд“ у Гробљанској улици бр. 35 (данас Рузвелтова), јула 1941. године. Откривена је и ухапшена 5. септембра 1941. године. Провела је четрдесет дана у Специјалној полицији Управе града Београда, где је саслушавана и мучена, а потом је 15. октобра упућена у логор на Бањици. У време хапшења Радмила је била у другом стању, па је у логору родила ћерку Душицу. Убрзо након порођаја, дете јој је одузето и послато у сиротиште, а потом предато Радмилиној мајци. Прозвана је за стрељање 11. септембра 1944. године. Приликом везивања пред полазак на стрељање, логорашице су насрнуле на стражаре и агенте, а сматра се да је Радмила Рајковић била једна од жена које су биле главни иницијатори овог напада. Глоруке жене стражари су убрзо савладали. Неке од њих настрадале су већ у самом ходнику. Све су их, било живе, мртве или рањене, одвезли до Јеврејског гробља, ту их дотукли и бацили у заједничку гробницу.
У заточеништву је Радмила од текстила израдила кутијице и украсне предмете које је наменила мајци, сестрама и брату, знајући да их никада више неће видети. Међу овим предметима налазе се и играчке које је израдила за своју ћерку Душицу коју је звала Куца. Радмилини ручни радови били су изложени, уз радове још 168 логораша, на изложби бањичких заточеника, која је одржана у павиљону „Цвијета Зузорић“ у Београду у периоду од 8. до 22. априла 1945. године. Породица Радмиле Рајковић је 1982. године Завичајном музеју у Јагодини поклонила 27 њених радова.
У збирци Музеја чува се и фотографија Радмилине ћерке Душице са луткама које јој је мајка направила. Ове лутке су више од обичне играчке, а сам снимак није само уобичајена фотографија детета са играчкама. Лутке су посебна врста породичне меморабилије, успомена ћерки на мајку коју није ни запамтила. Фотографисање девојчице са овим играчкама, заправо је замена за фотографију детета са мајком, која осим у сећању породице, живи кроз своје ручне радове.
У периоду од 1974. до 2004. године једна улица на Палилули у Београду носила је име Радмиле Миљковић. Везујући њено страдање за идеологију и једностраним сагледавањем, трагедија ове жене и мајке (а таквих је било још много у логору на Бањици и не само тамо) отишла је у заборав.
