Пише: Бранислав Цветковић, музејски саветник
Брига о културно-историјској баштини готово у свим областима Балкана припада новијем времену а у српској средини први покушај начинио је сликар Димитрије Аврамовић јер је 1847. године издао књигу посвећену споменичким целинама манастира Хиландара, која и сама представља културно добро, чији један примерак чува и наш Музеј у оквиру Збирке старе и ретке књиге.
Сама дисциплина историје уметности, као део историографије као науке, стигла је до нас тек када је друштво током 19. века кретало путевима модернизације и европеизације. Овај блог стога жели да обележи име и дело једног од раних али успешних српских историчара уметности пошто се ове године навршило три десетлећа од његове смрти. Био је то Петар Момировић, први Јагодинац који је постао историчар уметности. Његов животни пут и посвећеност истраживању стваралаштва и заштити баштине откривају с једне стране и трагичну српску оскудицу а с друге снагу интелекта и упорност духа нашег човека. Петар је био рођен у Јагодини, 4. октобра 1907. године. Његов отац био је Милосав Нешић, из Сења, чији су преци били са Косова, а мајка, Даринка, рођ. Аранђеловић. Била је то врло сиромашна, многочлана породица која је упркос немаштини неговала љубав према књизи и песништву, а Петров отац био је чак ипођакон у јагодинској Новој цркви. Због тога што је већ у трећој години изгубио оца и осиромашења породице у балканским и Првом светском рату, Петра, који је морао да послужује по кућама да би опстао, усвојила је породица Момировић с којом се сели у Крагујевац где завршава малу матуру. Као бистар и добар ђак који је волео да чита, он је 1927. завршио с одличним успехом Богословију у Битољу, да би дипломирао и на Богословском факултету у Београду 1932. године. Већ од наредне године почиње његово службовање у просвети од Битоља, Ђуприје и Смедерева, до Пожаревца и Алексинца, где га затиче Други светски рат. Пошто је после 1945. остао без посла и готово без грађанских права јер је нова држава укинула веронауку, наступио је нови период тешког сиромаштва за Момировића.
Ипак, већ 1947. започиње његов рад у Црквеном музеју Старе цркве у Сарајеву, а 1950. уписује историју уметности на Филозофском факултету у Београду и прелази у Нови Сад где од 1955. до пензионисања 1977. ради у Покрајинском заводу за заштиту споменика културе. У Војводини је организовао службу заштите и конзервације књижно-архивских споменика, као и радионицу за конзервацију старих рукописа и штампаних књига. Током пет деценија објавио је велики број научних радова и неколико књига. Био је председник Секције историчара уметности Друштва музејских радника Војводине а његово животно дело јесте корпус Стари српски записи и натписи из Војводине. Његов допринос заштити баштине и науци високо је цењен, о чему сведочи низ осврта, те зборник радова посвећен њему који су 1997. објавили Архив Војводине и Покрајински завод за заштиту споменика културе. Преминуо је у Новом Саду 8. јула 1993. године.
