Народна скупштина Републике Србије донела је почетком априла 2021. године Одлуку о проглашењу 720 примерака старе и ретке библиотечке грађе за културно добро од изузетног значаја. Међу овим предметима нашла су се и шест рукописа из збирке Завичајног музеја Јагодина.
Иако у законском смислу стари рукописи припадају категорији старе и ретке књиге, у Завичајном музеју у Јагодини ова грађа води се у две посебне збирке. Збирка старе и ретке књиге, формирана 1992. године издвајањем из фонда музејске стручне библиотеке, садржи 186 предмета прибављених откупом и поклоном. Њен највећи део, у којој има јединствених предмета, чине стари и ретки примерци књижевности, историографије и уџбеника, а мањи богослужбене књиге. Иако се један број често налазио у саставу музејских сталних поставки, ова је грађа посебно излагана тек у једној прилици, док су делови подзбирке ретке књиге били публиковани само у три наврата. Између 2010. и 2014. године, 47 предмета из збирке је заштићено у Конзерваторској лабораторији Народне библиотеке Србије у Београду захваљујући средствима Министарства културе до којих је Музеј дошао учествујући на пројектним конкурсима. У исто време настала је Збирка рукописа чији најзначајнији део чине рукописни одломци које је након боравка на Атосу 1893. г. у свој јагодински дом донео Богољуб Тирић (1854–1928), професор и директор Нишке гимназије. Једанаест пергаментних и два папирна листа некада су припадали рукописима карејске хиландарске библиотеке. Пошто је Тирић помагао хиландарцима у почетној фази сређивања манастирске библиотеке, они су му, као предавачу француског и старословенског језика, даровали више волантних листова с разноврсним дуктусом и из различитих богослужбених књига, да би их као наставна средства користио у раду с ученицима. Захваљујући теренском раду Анице Јовановић 1971. године, музејског сарадника у то време и потоње професорке српско-хрватског језика у јагодинској Гимназији, фрагменте је Музеј добио на поклон од Жермен, супруге француског порекла Тирићевог синовца Момчила. Између 1993. и 2001. године они су изучавани и публиковани, на основу чега су постали познати и светској славистици и палеографији.
Због значаја истичу се три пергаментна дволиста Минеја за децембар (Тирић ЗМЈ 1), који је 1330/40. г. исписао, највероватније у Кареји, аутор хиландарских минеја бр. 145 и бр. 147. На првом и последњем листу су записи с литургичким упутствима, а у заглављу првог листа флорална заставица. Једини преостали траг рукописа великог формата јесте одерак Цветног триода (Тирић ЗМЈ 2) који је настао око средине 14. века у карејском скрипторијуму, а делови исте целине су у Петрограду и светогорском манастиру Зограф. На обе стране налазе се иницијали. Исто тако, пергаментни дволист Тирић ЗМЈ 3 припада давно распарчаном Октоиху монаха Дамјана (Хил. 126), чији је већи део данас у Хиландару а мањи у Петрограду, који је овај даровити хиландарски писар илуминирао 1350-1360. г. Одломак у заглављу има заставицу од геометријских и флоралних мотива. Још један пергаментни дволист (Тирић ЗМЈ 4), идентичног формата, због чега је можда припадао истом Октоиху, открива Дамјанов карактеристичан дуктус, а остале одељке су око 1360. извела два друга писара. Овај одломак је значајан јер је већи део саструган за палимпсест, а има и запис из 1648. г. који казује да је тада хиландарски параеклисијарх Никодим осми пут ишао у Ђурђевац, што значи да је првобитни рукопис био ношен у „писанију“. Међу одломцима Б. Тирића има и оних на хартији. Фрагмент Тирић ЗМЈ 5 је једини остатак хиландарског Минеја за јануар који дуктус и водени жиг с ловачким рогом датују око 1420. г. а иницијале красе биљни мотиви. Посебно вредан јесте папирни одломак Тирић ЗМЈ 6 јер је то последњи лист хиландарског Посног триода (Хил. 260), из око 1520. г. на коме је преписивачев запис из кога се дознаје да је рукопис исписао дијак Богдан по налогу презвитера Ђурђа. На основу извора се зна да је тај дијак идентичан ђакону Божи који је у Сланкамену, заједно с писаром Андрејом Русином из Сјанока, града у украјинској Галицији, почетком 16. века преписивао још неке књиге за истог свештеника Ђурђа, сланкаменског протопопа. Због записа одломак је најважнији лист тог рукописа чији се остатак налази у библиотеци Хиландара и, као и други одломци из јагодинске збирке, помаже познавању важног раздобља у историји српске рукописне књиге.
