Аврамовац – прва српска фабрика стакла

Прва индустријска производња у Србији покренута је у близини Јагодине 1846. године оснивањем фабрике стакла Аврама Петронијевића на локацији између села Мишевић и Белица. Фабрика је неко време добро пословала, али није могла да издржи конкуренцију коју је представљао увоз стаклених производа из Аустрије. Изненадна смрт Петронијевића 1852. године значила је и крај прве српске фабрике стакла.

Аврам Петронијевић (Текија, 1791–Цариград, 1852) је био истакнута личност ондашњег времена, секретар кнежевске канцеларије, уставобранитељ, министар иностраних дела и члан Државног савета. Основну и трговачку школу завршио је у Оршави (Румунија). У Србију се преселио 1817. године, повевши са собом и родитеље који су се настанили у Јагодини. У граду су становали и Аврамова супруга и деца све до 1842. године, када су се преселили у Београд. Његова кућа се налазила на Крагујевачком друму, у близини Старе цркве, на месту данашњег болничког комплекса и сазидана је 1833, а Петронијевић се у њу уселио следеће, 1834. године. После смрти Петронијевића, дата је у закуп Начелству округа јагодинског, а током друге половине 19. века овде је била смештена Окружна болница.

Након стицања аутономије 1830. године, започео је развој и модернизација живота у Србији. Стакло је било све више у употреби. Користило се у изради прозора на градским кућама уместо хартије, а стаклено покућство се по угледу на европски начин живота све више користило. Иако је била богата сировинама за производњу стакла, Србија је стаклене производе увозила. Пре оснивања стакларе у Јагодини, домаћу производњу стакла покушали су да покрену Никола Станојевић 1832. године и Павел Адамовић 1838, али су њихове молбе остале неуслишене.

Да подигне фабрику стакла у Јагодини Аврам Петронијевић је одлучио крајем 1839. године и писмено се обратио Државном савету да му то одобри. Није сачекао одговор јер је у пролеће 1840. године због политичких прилика морао да оде из Србије. Молбу за отварање фабрике поново је поднео Државном савету у пролеће 1843. У њој је, између осталог, тражио „искључиво право на 14 година да нико други стаклару не може подићи у земљи“, бесплатну сечу и коришћење дрвета за ватру и пепела на Црном врху, као и експлоатацију потребног камена за зидање фуруна и производњу стакла.

Кнез Александар Карађорђевић сагласио се 31. марта 1843. са решењем Савета и Петронијевић је добио концесију на производњу стакла и експлоатацију сировина на 12 година. Неповољна политичка ситуација и заоштрени односи са кнезом Александром Карађорђевићем били су разлог због ког стаклара није прорадила. Аврам Петронијевић је био протеран из Србије, а из емиграције се вратио септембра 1844. Две године касније поново се обратио молбом кнезу у којој га је подсетио на решење из 1843. године и тражио да му се потврди дозвола за подизање стакларе. Одобрење и повластице за отварање фабрике и експлоатацију сировина без накнаде Петронијевић је добио марта 1846. године. На закупљеном и делом купљеном земљишту, које се налазило између реке Белице и села Мишевића и Белице, које ће касније добити име „Аврамовац“, Петронијевић је саградио зграде за потребе фабрике, али и станове за раднике. Ово место је било погодно јер је у близини било довољно камена белутка, добре текуће воде и доста шума. Фабрика је радила по немачко–чешком систему по коме се прављење стакла заснивало на топљењу мешавине поташе и песка са додатком креча, који је давао бољу провидност. Опрема је набављена у Баварској, а мајстори су доведени из Баварске и Чешке, па је и технологија израде стакла била слична оној која је примењивана у чешким и баварским мануфактурама. Пословођа стакларе до 1849. године био је земунски трговац Константин Томић, кога касније највероватније наслеђује његов брат Теодор. По техничком уређењу и начину производње заснованом на ручном раду и воденом погону, мануфактура Аврама Петронијевића је била застарела, али као прва те врсте у Србији одговарала је тадашњим потребама градског и сеоског становништва. Мануфактура је имала две пећи за топљење стакла са по девет лонаца и воденицу која је коришћена за брушење стакла. Поред равног стакла за прозоре производила је пехаре, боце (за вино и политре), чаше (за вино и ракију), чутурице, чинијице и тацнице, као и свећњаке. Предмети су настајали дувањем и слободним обликовањем, дувањем у калуп, а можда и пресовањем. Додатна декорација је вршена брушењем и осликавањем.

Прво стакло у фабрици Аврама Петронијевића произведено је на дан Светог Климента, 25. новембра по старом, односно 8. децембра по новом календару, 1846. године. Тог дана је кнез Александар Карађорђевић прослављао крсно име у Тополи, уз присуство бројних угледних званица. Као први производ стакларе, кнезу је у Тополу послато „неколико великих чаша“ из којих су гости наздрављали током славља.

У лето 1846. године, свега неколико месеци по оснивању, у фабрици стакла је избила епидемија трбушног тифуса која се брзо ширила јер у округу није било лекара. Болест су донели Немци који су дошли да раде у фабрици, а епидемија је осим фабричких радника захватила и становнике околних села. Аврам Петронијевић је позвао др Јосифа Панчића, који је у то време чекао у Београду за пријем у службу, да прихвати место фабричког лекара у Белици. Ове дужности се Панчић прихватио 31. јануара 1947. године и успешно зауставио епидемију. Због успеха у лечењу и односа према пацијентима, становништво Јагодине је тражило да се Панчић постави за окружног лекара, што је била и његова жеља. Попечитељство унутрашњих дела је фебруара 1847. године поставило Панчића за „контрактуалног градског лекара ⅠⅠ класе и привременог физикуса Округа јагодинског“.

Фабрика је имала прихода, али су јој недостајала обртна средства помоћу којих би покренула нове инвестиције и модернизовала производњу. Озбиљну конкуренцију представљао је велики увоз стакла из Аустрије. Фабрика је радила све до изненадне смрти Петронијевића која га је задесила 1852. године приликом дипломатске мисије у Цариграду.

Аврамова породица се након његове смрти нашла у тешком материјалном стању, па се обратила држави за помоћ. И поред заузимања Аврамових наследника да фабрика настави са радом, она је откупљена од Аврамовог сина Љубомира на име измирења дугова према држави. Дуго након престанка рада Аврамове фабрике на територији Србије није прорадила ни једна фабрика стакла, док је увоз стаклене робе био у сталном порасту.