Виртуелна Галерија Завичајног музеја Јагодина
Аутор изложбе: Смиљана Додић
Стакло у археолошким збиркама Завичајног музеја
У археолошким збиркама музеја чувају се примерци стаклених предмета из свих историјских епоха. Иако скромна бројношћу, ова врста налаза пружа важне податке о занатској производњи и токовима трговине стаклом на овим просторима у античком и средњовековном периоду. Посебно су значајни уломци касноантичких стаклених посуда и прозорских окана откривени приликом археолошких ископавања брдских утврђења у Багрданском теснацу („Јеринин град“ у Војсци) и на обронцима Црног врха („Јеринин град“ у Старом селу), фрагментована тоалетна бочица – балсамариј, откривена ископавањима Војног музеја у античком Horreum-у Margi, али и неколико примерака касноантичког накита, попут веће биконичне перле са аплицираним нитима, која је поклоном доспела у музеј.
Највећи број средњовековних налаза од стакла у напим збиркама потиче са систематских археолошких истраживања манастира Ресава (Манасија). Међу уломцима стаклених посуда откривених у овом манастирском комплексу из времена деспота Стефана Лазаревића, посебно место заузимају реконструисано кандило и фрагментована здела од ливеног стакла, као и примерак доста позније бочице. Нарочито су бројни налази окулуса, разнобојних кружних прозорских окана, углавном фрагментованих, али и примерак целог окулуса од безбојног ливеног стакла. Ова врста разнобојног прозорског стакла на наше просторе допремана је из Венеције и Дубровника, одакле вероватно потичу и манасијски примерци.
Напослетку, збирка садржи и бројне примерке средњовековног накита од стакла, нарочито наруквица од стаклене пасте. Ова врста накита била је нарочито омиљена на просторима централног и источног Балкана током 12. века, а њено порекло сеже до самих почетака египатског стакларства средином 2. миленијума п. н. е. Осим у источним областима Медитерана, наруквице од стакла се на европском тлу јављају почев од протоисторијске латенске култури Келта, а у ширу употребу улазе крајем римске Републике, са почетком Римског Царства. Честе на територији под византијским утицајем током 12. века, ове наруквице нестају са наших простора након повлачења Византије све до турских освајања, када се у већем броју јављају од краја 15. па све до 17. века. Најстарији примерак ове врсте накита у збирци потиче са рановизантијског утврђења у Војсци, а неколико случајних налаза израђених од тамнозеленог и црног непрозирног стакла датују се у 12. век. Знатно је већи број позносредњовековних наруквица из манастира Манасија, које одликује изразит сјај, због новина у технологији израде у односу на старије епохе. Њихово присуство доводи се у везу са падом Манасије у турске руке, што истраживачи виде као потврду оријенталног порекла ове врсте накита и традиције његове израде у области источног Медитерана.
Преглед стакларства кроз историју
„Узми 60 делова песка, 180 делова пепела морске траве, 5 делова креде или измрвљене шкољке, загреј добро све заједно, охлади и добићеш стакло…“ – каже запис из библиотеке асирског краља Асурбанипала (669 – око 631. г. п. н. е.). Овај текст са средине 7. столећа п. н. е., урезан клинастим писмом, представља најстарији сачувани рецепт за израду стакла.
Ни 2500 година доцније ова рецептура се није значајно изменила: кварцни песак, сода и кречњак остали су основни састојци за производњу стакла. Ипак, историја стакла сеже у много дубљу прошлост од првог писаног помена о томе.
Од Вавилона и Египта до савремене Европe
Најстарији вид стакласте материје са којом је човек дошао у додир било је природно, вулканско стакло – опсидијан, које се још пре 8000 година у неолитским културама користило за израду финих сечива. С друге стране, сматра се да је до открића најстарије вештачке материје – вештачког стакла дошло случајно, приликом топљења руде бакра. Једно предање, које нам у своме делу „Историја природе“ преноси антички писац Плиније Старији, говори о феничким трговцима шалитром који су, припремајући обед на песковитој обали реке Бел у данашњем северном Израелу, за ивице огњишта уместо камена употребили комаде соде; изложени ватри, песак и сода су се стопили у житку стаклену масу и тако је настало прво, мекано стакло.
Ипак, стакло је откривено знатно пре процвата феничке трговине, о чему нам говоре археолошки налази из Месопотамије и Египта. У периоду између 3500 – 3000. године п. н. е. оно се појављује у виду стакласте глазуре – глеђи, којом су облагане керамичке перле, а први накит у потпуности израђен од стакла настаје око 2500. године п. н. е. Прве посуде и тоалетне бочице израђене од правог стакла појављују се у Египту у време фараона Тутмоса III (1479 – 1425). Бројност налаза са некропола Египта, Вавилона, Асирије, Сирије и Феникије, али и налазишта критско – микенске цивилизације сведочи о успону и процвату стакларске производње. Средином 1. миленијума п.н.е., египатско стакло трговином стиже до најудаљенијих области античког света, а у праисторијским културама гвозденог доба на европском тлу започиње израда првих предмета од стакла – перли, наруквица и украса за фибуле.
Из египатских, производња стакла се преноси на велики број радионица на сиријско – левантинској обали. У некој од њих је око 100. године п. н. е. откривена револуционарна техника дувања стакла помоћу луле, која је почетком владавине Октавијана Августа пренета до радионица на италском тлу, где је до мајсторства усавршена. Производња стакла постаје комерцијална, а стакло јефтиније и широко доступно. Цео процес грубе прераде и производње стаклене сировине обављао се у радионицама у близини лежишта његових основних састојака – соде (Египат) и квалитетног песка (Левант – Сирија), док је производња стаклених предмета вршена у италским радионицама. Крајем 1. века нове ере, откривена је могућност поновног ливења сломљеног стакла, о чему певају чак и песници тога доба. Истовремено, савладан је процес деколоризације стакла, па оно постаје безбојно или остаје природно плавкастозелено, у складу са укусом нових тржишта.
У познијим епохама, производња стакла се шири по западним провинцијама Римског Царства, Шпанији, Галији, Германији, као и балканским провинцијама, где је један од водећих стакларских центара био Сирмијум. Поред увећане употребе стаклених предмета на територији Србије почев од средине 3. века, у нестабилним политичким приликама током 4. века долази до наглог процвата домаће стакларске производње. Упркос бројности, временом квалитет производа из локалних радионица почиње да опада, стакло постаје замућено, мехурасте структуре, у смирај антике најчешће жућкасто – зеленкастих тонова.
Традиција римског стакларства у потоњим вековима наставља да живи у Византији, док од 13. века млетачки мајстори са острва Мурано постају носиоци средњовековног европског стакларства. Под утицајем Венеције, у 14. веку започиње производња стакла и у Дубровнику, путем кога ова врста луксузних производа стиже и до средњовековне Србије. За разлику од меког, натријумовог Мурано стакла, чија производња достиже врхунац у 16. и 17. веку, чешки и немачки мајстори започињу израду тврђег стакла на бази калијума. Оловно, тешко, „кристал“стакло откривено у Енглеској у 17. веку, а украшавано брушеним мотивима, потиснуло је венецијанско стакларство Мурано мајстора и преузело примат на европском тржишту.
Поступак израде стакла
Технолошки поступак израде римског стакла започињао је мешањем силиката (кварцног песка) и алкалне супстанце неопходне за његово топљење – соде или поташе, у размери 9:3. Смеса је најпре загревана у земљаним посудама, чиме су одстрањиване нечистоће и пена. Добијена житка маса, стаклача, хлађена је, потом дробљена, а само њени најквалитетнији делови ишли су на даљу обраду, у стакларску пећ, где су топљени на температури до 1300 степени. Тако добијено житко стакло обликовано је неком од стакларских техника које су се развијале, мењале, али и очувале до данашњих дана. Најстарија техника тзв. „пешчаног језгра“, коришћена за израду тоалетних бочица од 15. века п. н. е. до 2. века н. е., заснивала се на облагању или обмотавању земљаног или пешчаног модела стакленом масом, слично техници која се, до данашњих дана, користи за израду перли. Техника ливења и пресовања стакла, позната већ у критско – микенској цивилизацији, коришћена је за израду делова накита, посуђа, као и прозорског стакла. Откриће стакларске луле крајем старе ере омогућило је обликовање предмета дувањем ваздуха у врућу стаклену масу, а осим технике слободног дувања коришћена је и техника дувања у отворени или затворени калуп.
Применом ових техника израде сачињени су и предмети од стакла из фондова археолошких збирки Завичајног музеја у Јагодини.
