Галерија Завичајног музеја Јагодина
ТРАЈАЊЕ ИЗЛОЖБЕ: 12. септембар – 14. октобар 2019.
Аутор изложбе: Јасмина Трајков
Рођен је 1927. године у Јагодини где је завршио гимназију и Учитељску школу. Радио је као учитељ у Босни, а потом је од 1947. до 1949. године студирао у Београду Вишу дефектолошку школу. Током студија је посећивао школу вечерњег акта код истакнутих уметника као што су Коста Хакман и Иван Радовић. Постављен је за управника Дома за васпитно запуштену децу у Новој Тополи (1949 – 1951), затим је радио као професор Учитељске школе у Љубашком (1951–1953), следеће школске године службовао је у Бијељини, а затим, у периоду од 1954. до 1957. године радио је у Котору у школи за глувонему децу. У Јагодину се вратио 1957. године када је ступио на дужност директора Завода за глуву децу и омладину, данашњу школу „11. мај“. На овом месту је остао све до 1976. Због потреба службе, дипломирао је 1963. године на Вишој дефектолошкој школи – сурдопедагошка група, а ванредно је 1967. завршио Факултет за дефектологију у Загребу, сурдолого групу. Трајковић је 1976. године изабран за директора Народне библиотеке „Радислав Никчевић“. На овој дужности је остао све до 1982. године када је именован за председника Општинске конференције Социјалистичког савеза радног народа (ССРН). Са овог места је и отишао у пензију 1986. године. Умро је у Јагодини јануара 2012. године након тешке болести.
СА ОТВАРАЊА
КАТАЛОГ ИЗЛОЖБЕ
Милорад Трајковић заузима једно од истакнутих места у културном животу Јагодине друге половине ХХ века као неуморни радник на неговању културног живота у нашем граду. Иако без формалног ликовног образовања, ликовна уметност му је била пасија и њоме се успешно бавио више од шездесет година. Један је од оснивача градског Клуба ликовних уметника, први секретар и његов дугогодишњи председник.
Бавио се ликовном критиком и учествовао у свим значајним градским пројектима у области културе. Паралелно са професионалним ангажманом, Трајковић је и активно сликао. Његов сликарски опус је богат, са јасно израженим фазама у развоју. Ликовном стваралаштву се озбиљније и активније посветио током боравка и службовања у Котору. Најранији период његовог стваралаштва, инспирисан је великанима српског модерног сликарства, Петром Лубардом и Милом Милуновићем, а чине га експресионистички пејзажи који, кроз мотиве јадранског приморја, говоре о егзистенцијалним проблемима човека, неумитној пролазности и вечитој смени живота и смрти. Врхунац ове фазе Трајковићевог стваралаштва представљају стабла маслина и „Црвоточине“, симболи самог човека.
Даље разрађујући мотив црвоточина и дрвећа, Трајковић се бави мотивом стабла маслина чију форму поједностављује до границе апстрактног. Од средине седамдесетих година ХХ века унутар форме која асоцира на стабло маслине пуно рупа, сликар умеће зооморфне облике.
На пастелима насталим осамдесетих година прошлог века, Трајковић у поље омеђено линијом смешта свет животиња инспирисан српском средњовековном архитектонском пластиком манастира Студенице и Каленића. Колорит је интензиван, уз примену комплементарних боја. Постепено, композиција се ослобађа линеарног оквира и мотив прекрива целу површину папира.
Свет митских животиња, уметник постепено обогаћује преносећи на своје радове мотиве са златарских предмета Скита, које понекад, комбинује са испреплетаним, силовитим линијама. На тај начин креира монументалне, а опет динамичне композиције, подржане јарким, али усклађеним бојама.
Од средине прве деценије 21. века Трајковић почиње да експериментише приступајући на нов начин обради раније установљених мотива, изводећи их у већ за њега карактеристичној техници пастела. Композицију носи узнемирена линија у коју су уплетене птице и животиње. Потом сам сплет линија формира фигуре, међу којима су најчешћи ждралови, да би на појединим пастелима дошао до потпуно апстрактне игре силовитих линија и бојених поља.
Ретроспективна изложба радова Милорада Трајковића Пајка приказује развој његове ликовне поетике, пратећи основну нит којом се развијало његово ликовно стваралаштво. Трајковић је успео да створи особен ликовни језик и заузме значајно место у ликовном животу Јагодине. Такође, активним учешћем у креирању културног живота у граду заслужено се нашао међу именима која се не могу заобићи приликом истраживања и презентације културне историје Јагодине друге половине 20. века.
