Пише: Јасмина Трајков, музејски саветник
У богатој збирци фотографија Завичајног музеја Јагодина највећи проценат чине породичне фотографије. Фотографија, као моћан медиј масовне комуникације, постала је незаобилазан део живота модерне грађанске породице, омогућивши да свако дође до своје индивидуалне репрезентативне представе. Осим тога што је била важан чинилац у конструисању индивидуалног, фотографија је имала истакнуту улогу и у формирању породичног идентитета.
Стварање модерне грађанске породице, коју почев од краја 18. века сачињавају супружници са децом, условило је и израженије емоционалне односе међу укућанима. Породица постаје основно језгро грађанског друштва, а дете емоционални центар породице. Родитељи у њега улажу емотивни, економски и културни капитал јер дете значи будућност и осигурава не само континуитет породице, већ и нације. У оквиру оваквих схватања чести су били портрети родитеља са децом, а нарочито мајке са дететом. Једна од основних друштвених функција брачне заједнице јесте обезбеђивање потомства, а главна улога жене, односно супруге, била је да на свет донесе наследника породичног имена, да гаји и васпитава децу и брине о домаћинству.
Jагодински фотограф Милан М. Вучић je током зимских месеци 1905. године израдио портрет Милеве Трепчанин рођене Тимић, која на крилу држи свог неколико месеци старог сина Драгољуба. Једном руком придржава бебу, а у другој држи дечакову малену руку. Детенце има комбинезончић на копчање, малену шубару и плетене двобојне чарапице са декоративним елементима. Била би ово сасвим уобичајена представа мајке са дететом да се иза ње не крије веома тужна прича. Милева–Мица Тимић потиче из угледне јагодинске породице. Ћерка је Миленка Тимића, који је током последње четвртине 19. века био судија у Јагодини и Љубице, која је била унука Милоја Радојковића, кнеза Јагодинске нахије. Удала се за Видосава Трепчанина, носиоца социјалистичког и радничког покрета у Јагодини и у јесен 1904. родила сина Драгољуба. На несрећу, дете је преминуло у десетом месецу живота, јуна 1905. године, свега неколико месеци након што је овај снимак настао.
Милан М. Вучић је приликом сахране детета поново фотографисао породицу Трепчанин у дворишту њихове куће. На фотографији су несрећни родитељи крај одра свог јединог детета, сина Драгољуба. Дете лежи као да спава, док родитељи у црној одећи седе лево и десно од одра. Њихове емоције су приказане без патетичних поза и гестова. На лицу им се исказују бол и туга због губитка сина јединца. Посебно је емотиван елемент овог снимка положај руку родитеља. Очајни отац десном руком придржава главу, а левом чврсто држи мали одар на коме дете почива. Не желећи да се икада одвоји од свог малог сина, он као да тим гестом хоће да га заштити. Милева гледа у супруга, а десном руком нежно држи надлактицу своје бебе, баш као што на неколико месеци раније снимљеној фотографији држи руку сина у својој руци.
Смртност деце је некада била велика, па су у оквиру посмртне фотографије заступљени и посмртни портрети деце. Овакви портрети, а посебно они на којима су фотографисани и родитељи, јасно указују на то да је дете постало равноправни члан породице међу чијим члановима постоје снажне емотивне везе. Губитак неког од чланова породице, доживљава се као трауматичан догађај, а смрт детета је изазивала код заједнице бол, патњу и осећај неправедности.
Гледајући фотографију Милеве Трепчанин са дететом, можемо да кажемо да је управо то најтужнија фотографија из наше збирке јер знамо оно што Милева тада није знала: да ће још свега неколико месеци уживати у материнству и да ће убрзо доживети велику бол коју време никад неће да залечи.
