Пише: Бранислав Цветковић, музејски саветник
Богата Збирка старе и ретке књиге у нашем Музеју обилује занимљивим примерцима који садрже мноштво података, већим делом непознатих и струци и широј публици.
У подгрупи ретких књига чувају се два примерка некада омиљене а и данас веома вредне публикације Србија. Опис земље, народа и државе, штампане у Београду, у Краљевско-српској државној штампарији 1887. године. Њен аутор био је проф. Владимир Карић (1848-1894), истакнут и учен човек оног доба, географ, педагог, публициста и дипломата. Kао чиновник Министарства просвете и црквених дела због добрих резултата у развоју српске просвете у Старој Србији постављен je 1889. за начелника новооснованог Просветно-политичког одељења Министарства иностраних дела, чија је улога била да шири српски утицај и просвету који су били угрожени деловањем Бугарске егзархије, а убрзо потом постаo је и српски конзул у Скопљу. Књигу је богато илустровао графикама проф. Владислав Тителбах (1847-1925), пореклом Чех и признати уметник.
Један примерак књиге припадао је личној библиотеци Марка Ђ. Ђорђевића (1879-1949), једног од најимућнијих Јагодинаца, истакнутог радикала и сина банкара Ђорђа Ђорђевића (1851-1920), као и зета Михајла Косовљанина (1862-1925), власника Јагодинске пиваре. Већ сам повез открива имаоца књиге јер се на доњем делу хрпта налази његово име у златотиску. На првом покоричном листу потпис „Марко Ђ. Ђорђевић гим.“ показује да је књигу поседовао још као ученик гимназије, док његов други потпис латиницом на насловној страни (Marko Gj. Gjorgjevits) сведочи о томе да ју је по свој прилици однео у Минхен, на своје даље школовање.
Други примерак Карићеве Србије, иако слабије очуван, има тврди повез са златотиском, те више записа и посвету на унутрашњим странама. На покоричном и наредном листу налазе се записи свештеника Крсте Кешељевића, некада власника књиге, док је на првој страници десеторедни запис с посветом: Дарујем за успомен ову књигу драгом пријатељу и у Христу брату Господину Крсту Кешељевићу, свјештенику Граховском. Игуман Дионисије Миковић, Каваљер Ордена Св.Саве, Грахово, 1904. године. Поп Кешељевић потицао је из Вилуса код Никшића, из старог братства. Завршио је цетињску богословско-учитељску школу и био писар Сената на Цетињу. За свештеника у Грахову постављен је 1878/9. где је као прота био до 1924. кад прелази у Београд (реч је о прадеди Јелене Тинске, балерине и глумице). Био је батаљонски свештеник у оба балканска и I Светском рату. Дионисије Ђ. Миковић (1861-1942) био је књижевник и монах, родом из Челобрда из Паштровића. Он је рано постао калуђер јер су га након чудесног оздрављења родитељи заветовали Цркви. Био је калуђер у манастирима Прасквици, Градишту, Дуљеву и Бањи. Због заслуга у васпитању младих монаха произведен је за игумана 1891. у Саборној цркви Св. Николе у Котору. Богдан Крајишник (1877-1902), један од идеалиста сагорелих у борби за националну идеју, надахнуто је писао о игуману Дионисију у Босанској вили бр. 18 из 1898, још једном примерку из наше музејске збирке.
